Između Sirije i Iraka: Neizvesno gde se nalaze Albanci u zonama sukoba

Hiljade osumnjičenih za veze s terorističkom organizacijom Islamska država, koji su držani u zatvorima na severoistoku Sirije, prebačene su u Irak početkom 2026. Iako su mediji izvestili da među njima ima Albanaca s Kosova, Albanije i Severne Makedonije, vlasti tih zemalja nisu pružile zvaničnu potvrdu.

Premeštanje zatvorenika dogodio se usled zabrinutosti za bezbednost pritvorskih centara i opasnosti od bekstava, pošto su borbe između sirijske vojske i Sirijskih demokratskih snaga (SDF) predvođenih Kurdima primorale ove druge da predaju kontrolu nad teritorijom na kojoj su se nalazili kampovi sa zarobljenicima.

Transfer pritvorenika počeo je 21. januara 2026. i trajao je oko 23 dana, završivši se sredinom februara. Tokom ove operacije, više od 5.700 muškaraca osumnjičenih da su borci Islamske države poslato je u pritvorske centre u Iraku, uz koordinaciju američkih snaga i iračkih vlasti.

U albanskim medijima kružile su informacije da je među premeštenima bilo osam albanskih državljana, tri s Kosova i jedan iz Severne Makedonije.

Ove brojke je za Kosovski servis Radija Slobodna Evropa potvrdio stručnjak za bezbednost Adrijan Štuni (Adrian Shtuni) iz Međunarodnog centra za borbu protiv terorizma. Prema njegovim rečima, ukupno je prebačeno 37 državljana iz zemalja Zapadnog Balkana.

U međuvremenu, Visoki sudski savet Iraka naveo je za Balkanski servis RSE da su 22 muškarca bila iz Bosne i Hercegovine, ali nije odgovorio na pitanje koliko je građana iz drugih balkanskih zemalja bilo obuhvaćeno tim transferom.

"Nažalost, u ovom trenutku ne možemo otkriti ove informacije", odgovorila je iračka institucija.

Ministarstvo spoljnih poslova Albanija navelo je za Kosovski servis RSE da "albanska država... preduzima sve radnje na identifikaciji, verifikaciji i lociranju albanskih državljana za koje se pretpostavlja da se nalaze na ovim teritorijama (Irak i Sirija)".

S druge strane, vlasti Kosova i Severne Makedonije nisu odgovorile na pitanja o svojim državljanima.

Prema rečima Štunija, ceo ovaj proces karakteriše "ograničena transparentnost".

On objašnjava da je Irak izrazio spremnost da repatrijaciju osumnjičenih, pozivajući oko 60 zemalja da preuzmu odgovornost za svoje građane. Dosad, prema javno dostupnim informacijama iz Iraka, nije bilo zahteva za repatrijaciju ni iz jedne zemlje.

Štuni kaže da je Irak poručio da se "repatrijacija može sprovesti tek posle preliminarnih istraga svakog pojedinačnog slučaja i to samo ako se proceni da istraženi predstavljaju nizak rizik... i da nisu počinili teške terorističke zločine povezane s Islamskom državom na iračkoj teritoriji ili protiv iračkih državljana".

On dodaje da je "jedna od ekstremnih opcija smrtna kazna", iako takve kazne dosad nisu izvršene nad evropskim državljanima.

Štuni tvrdi da je ova situacija posledica toga što su strane zemlje porekla godinama zanemarivale proces repatrijacije. Rizik koji iz toga proizilazi, kaže on, povezan je s manjkom kapaciteta Iraka za transparentna i pravedna suđenja.

"Suđenja u Iraku se često kritikuju zbog toga što se sprovode ishitreno i površno, uglavnom na osnovu priznanja krivice (i pod pritiskom), a ne na osnovu dokaza", kaže on.

Anksioznost rođaka u AlbanijiJedna žena iz Albanije, koja je govorila za redakciju RSE u Prištini pod uslovom da joj se ne navodi ime, kaže da se njen nećak, A.T., koji sada ima 15 godina, nalazi u pritvorskom centru za maloletnike, nakon što je 2013. otišao u Siriju s roditeljima.

Nakon što su mu roditelji umrli i dečak malo porastao, njegova rođaka kaže da je odveden iz sirijskog kampa Al-Hol – koji je ispražnjen pod nerazjašnjenim okolnostima zajedno s još nekoliko kampova u kojima su držani članovi porodica zatvorenika osumnjičenih da su pripadnici Islamske države – i poslat u pritvorski centar.

Svi dečaci koji su napunili 12 ili 13 godina odvedeni su iz kampa gde su bile smeštene žene i deca, tvrdi ona.

Ova Albanka kaže da od tada nema jasne informacije o sudbini njenog nećaka i traži intervenciju nadležnih vlasti.

"Molim da se nešto učini za tu decu koja su izgubila detinjstvo usred haosa tamo", kaže ona.

Žena dodaje da porodica godinama živi u neizvesnosti, dobijajući samo delimične informacije o njegovom stanju.

Prema onome što je čula od drugih, veruje da su uslovi u tim pritvorskim centrima loši, uz nedostatak hrane i razne vidove zlostavljanja.

Za nju, svaki novi razvoj događaja u Siriji ili Iraku budi strah da bi on mogao biti premešten bez znanja porodice.

Drugu priču iznosi Azgane Dibra, koja kaže da su njena sestra i nećaka i dalje u Siriji, pošto su tamo otišle pre oko deset godina s ostatkom porodice. Jedna od ćerki se vratila u Albaniju pre nekoliko godina, ali ostali su još tamo.

"Sestra je i dalje tamo, izašla je iz kampa i žive u iznajmljenoj kući. Čekaju kada će ih preuzeti", kaže ona, dodajući da članovi porodice čekaju odluku o repatrijaciji.

Prema rečima Dibre, porodica je otišla u Siriju u uverenju da će živeti na boljem mestu, ne znajući šta će se kasnije dogoditi.

Ona navodi da su se po dolasku javili rođacima da su dobro, ali da se situacija brzo promenila s eskalacijom sukoba.

Dibra kaže da su članovi njene porodice prošli kroz kamp Al-Hol, gde su iskusili teške uslove i slučajeve nasilja, a kasnije su izmešteni iz kampa i trenutno žive u nebezbednim uslovima u Siriji.

Porodica kaže da pokušava da finansijski pomogne rođacima u Siriji kad god je to moguće, povremeno šaljući novac. Međutim, kontakti su ograničeni, a informacije o situaciji na terenu nepotpune.

Stručnjak za bezbednost Štuni smatra da je preko potrebna "kontrolisana repatrijacija svih građana koji se nalaze u zatvorima u Iraku i šire", iako skorašnji događaji, prema njegovim rečima, komplikuju situaciju.

"Transfer u Irak nesumnjivo komplikuje i odlaže proces repatrijacije. To ima isti efekat i na proces njihove potencijalne reintegracije u budućnosti, koja postaje znatno teža", kaže Štuni.

U nekim slučajevima povratak je bio moguć, ali težak. Eva Dumani vratila se u Albaniju u februaru ove godine, nakon što je nekoliko godina provela u Siriji, gde je kao dete otišla s ocem, bratom i bakom.

Njen otac i baka su izgubili živote tokom sukoba, njen brat je repatriran 2020. godine, dok je ona jedno vreme bila sama.

Njen ujak, Džetan Ndredjoni (Xhetan), kaže da 21-godišnjakinja posle povratka ide u školu i na kurs engleskog jezika, kao i da pokušava da izgradi normalan život.

"Kada bude mogla da izađe na ulicu i traži posao kao moje ćerke, tada ću moći da kažem da vodi normalan život", kaže on.

Muk o kosovskim državljanima u SirijiPored toga što vlasti ne pružaju nove informacije o kosovskim državljanima u Siriji, članovi porodica onih koji se nalaze tamo nerado govore za medije.

Od početka rata u Siriji, stotine građana Kosova otišle su u zone sukoba, uglavnom u periodu 2012-2015, dok su posle pada Islamske države 2019. mnogi od njih ostali u kampovima ili pritvorskim centrima.

Jedan deo njih je tokom godina repatriran. U poslednjoj akciji, u julu 2021. godine, 11 državljana Kosova, uglavnom žena i dece, vraćeno je iz Sirije, u sklopu kontinuiranih napora institucija da vrate građane koji su ostali u zonama sukoba.

Vlasti su tada saopštile da im je potrebna podrška i reintegracija, dok će se osumnjičeni za krivična dela suočiti s pravdom.

Međutim, značajan građana Kosovara i dalje je u Siriji. Prema ranijim procenama, oko 100 državljana – uključujući muškarce, žene i decu – i dalje je bilo u zonama sukoba, dok institucije nisu objavile nove brojke.

Većina njih, žene i deca, bila je smeštena u kampovima poput Al-Hola i Al-Roja, pod kontrolom kurdskih snaga. Drugi deo je bio van kampova, u drugim oblastima Sirije, često u nebezbednim uslovima i s ograničenim pristupom humanitarnoj pomoći.

Kosovo – koje je u oktobru prošle godine uspostavilo diplomatske odnose sa Sirijom – bilo je među prvim zemljama u regionu koje su preduzele velike operacije repatrijacije, uključujući povratak 110 građana u 2019, uglavnom žena i dece. Taj proces je sproveden uz podršku međunarodnih partnera, uključujući Sjedinjene Američke Države.

Posle povratka, mnogi od njih su uključeni u programe reintegracije i deradikalizacije, koji obuhvataju psihološku podršku, obrazovanje i institucionalni nadzor.

Premeštaj zatvorenika u IrakSirijom upravlja vlada koju predvodi Ahmed al-Šara, koji je 2024. svrgnuo režim bivšeg predsednika Bašara el-Asada.

Od tada je nova vlast preduzela nekoliko akcija kako bi stavila pod kontrolu teritorije kojima su ranije upravljali Kurdi.

Na severoistoku Sirije, kurdske snage su godinama imale široku teritorijalnu i administrativnu kontrolu kroz autonomne civilne i vojne strukture, igrajući ključnu ulogu i u držanju pritvorenika osumnjičenih za veze s Islamskom državom, uključujući kontrolu nad kampovima poput Al-Hola.

Tokom prvih dana operacije 2026. godine, sirijske snage su uspele da preuzmu kontrolu nad pojedinim teritorijama, dok su drugi delovi i dalje pod kontrolom kurdskih snaga. Strane dogovorile prekid vatre, ali bez konačnog rešenja za situaciju na terenu.

U takvim okolnostima porasla je i zabrinutost za bezbednost zatvora u kojima su držane osobe osumnjičene za veze s Islamskom državom.

Kako bi sprečile bekstva i održale kontrolu nad pritvorenicima, američke snage su saopštile da su u koordinaciji s vlastima u Bagdadu odlučile da ih prebace u Irak.

Prema zvaničnim podacima, pritvorenici potiču iz više od 60 zemalja, uključujući 4.253 Arapa i 983 osoba koje nisu arapskog porekla. Među njima je 467 iračkih državljana, dok su 3.543 državljani Sirije.

Iračke vlasti su saopštile da je klasifikacija pritvorenika zasnovana na bazi podataka koju je obezbedila međunarodna koalicija, koja uključuje zemlje poput Kanade, SAD, Velike Britanije, Ukrajine, Indije, Australije, Belgije, Gruzije i Danske.