Дарко Ђого: Срби су ту, неће нас нестати!
Приликом уручења свечаног томоса „поглавару“ тзв „Православне Цркве Украјине“ Епифанију Думенку, могли смо да видимо један замиљив и индикативан детаљ: наиме, у моменту када је неопоходно да „новоустоличени“ „Митрополит“ помене патријарха Кирила, он то није учинио, иако је, према тумачењу које и сам Фанар даје за своје потезе у Украјини, поента „легализације“ неканонских структура управо […]
Дарко Ђого: Срби су ту, неће нас нестати!
Приликом уручења свечаног томоса „поглавару“ тзв „Православне Цркве Украјине“ Епифанију Думенку, могли смо да видимо један замиљив и индикативан детаљ: наиме, у моменту када је неопоходно да „новоустоличени“ „Митрополит“ помене патријарха Кирила, он то није учинио, иако је, према тумачењу које и сам Фанар даје за своје потезе у Украјини, поента „легализације“ неканонских структура управо „повратак у јединство са свима“ укључујући, неминовно, и Москву. Тај детаљ, као и детаљ да је Епифаније Думенко наставио да из политичких разлога игнорише постојање Московске Патријаршије и њеног предстојатеља најбоље говори да се проблеми црквеног сепаратизма не рјешавају једноставно – легализацијом. Може Епифаније Думенко добити „томос“, али њиме се не лијечи русофобија, а, гле, у Православној Цркви мораћете да волите браћу и коју најрадије не бисте вољели. Не можете побјећи од Москве. Не можете створити Цркву у којој Свети Сава није „црвено слово“.
Зашто све ово пишем?
Када сам видио, само летимице, јучерашњи текст оца Гојка Перовића под називом „Онуфрије“, који су објавиле vijesti.me, знао сам да ће се наћи неки „добри полицајац“ (или пајац, било шта, било шта, било штаааа) који ће „поентирати“ на „паралелама“ између Црне Горе и Украјине.
Паралеле
Паралела, заиста, има, и можда није згорег почети од њих. Најприје, и када су у питању Украјина и данашња Русија (Россија), историјска чињеница јесте да су обје потекле од једне државе. или можда једног културно-цивилизацијског оквира са полицентричним државама који се назива Русь, а који је са временом и услијед различитих историјских околности диверговао тако да двије данашње државе имају право да се позивају на своје коријене у старој Руси: Росијска Федерација и Украјина. С тим што је у данашњој Украјини апсолутну превагу однио назив „Украјина“ и „Украјинци“, називи који су по историјском происхођењу много каснији од назива „русин“ и „руська мова“, које је становништво данашње Украјине бар до XVII вијека користило да означи себе и свој језик. Иначе, сама ријеч „Украјина“ врло вјероватно у значењу „крајина“, „гранична област“ (ѹкраина», «въкраина) или у значењу „земља“, „покрајина“, први пут се појављује 1187, мада ће проћи вијекови док сама не добије значење једне, одређене „украјине“. Како год да стоје ствари, ако изузмемо данашње шовинистичке фантазере, које древне „Укре“ виде као ствараоце огромног Царства од Кине до царства Александра Македонског, чак и савремена украјинска историографија не може да лако ријеши накнадно пројектовање једног модерног националног идентитета какав је украјински назад у средњи вијек. Али то што је неко затро и заборавио своје име – које га је непријатно обједињавало са омраженом Москвом и „москаљима“ – не значи да сада тај нови идентитет неће устврдити да је заправо он, такав какав јесте, вјечан и исконски, а сви историјски споменици који га негирају – лажни или непостојећи.
Коначно утемељење украјинског политичког и националног идентитета, ипак, доноси 1917.година када власти КП СССР одлучују да се обрачунају са „великоросијским империјализмом“, тиме што ће свим етничким и националним идентитетима подарити подршку у новоствореној Империји пролетеријата. Није био мали ни војни и политички удио Њемачке и Аустро-Угарске, које су све до слома централних сила држале огроман дио источнословенског становништва под својом директном окупацијом, и које су и саме жељеле да подршком једном таквом пројекту ослабе конкуретнску Росијску Империју. Када се, ипак, увидјело да национализми који су се успоставили или конструисали нијесу корисни ни СССРу (показало се то у току Великог отаџбинског рата!), одустало се од насилне украјинизације, мада ни тада ниијесу недостајале фазе меког пројектовања једног совјетског украинског идентиета за све житеље СР Украјине. Звучи познато? Звучи ли вам познато и то да данашња Украјина и Украјинци нијесу јединствен политички, етнички и државни идентиетет? Знате ли да огроман број Украјинаца говори „русский язык“ (иако је разлика између књижевног украјинског и књижевног руског отприлике као она између словеначког и српског)? Ствар је једноставна: русский и украјински идентитети су асиметрични, управо као српски и црногорски: ви можете бити и Србин и Црногорац (у смислу који сваки човјек сам изабира, најчешће идентификујући Српство као шири идентитет, а Црногорство као ознаку за интимну везаност за слободарску традицију старе Црне Горе, Брда, Херцеговине и других крајева које је Црна Гора кроз XVII – XX ослобађала), ви можете бити и Украинец и „русский человек“. Само на једном, крајњем шовинистичком крају спектра односа између тих идентитета, свака веза између прошлости и садашњице, Москве и Кијева, Цетиња и Београда сама по себи је негативна и априори (по)грешна.Само тамо се врши она „истрага предака“ (Д. Станић), установљује да ли су нам и ђедови и мраморови браћа (Р. П. Ного), бришу натписи сопственим ђедовима са споменика.
Или можда ни ту није крај паралелама? Постоји још једна битна паралела између Црне Горе и Украјине. То је она оличена у „олигархији“, како сви источнословенски језици називају наше „контроверзне бизнисмен“, чија су прћија већ 30 година и Украјина и Црна Гора (и Россија и Србија). За три деценије ширења радиоактивног инхерентног фашизма и шовинизма, за три деценије мржње према Москви и Москаљима, супротстављања „великосрпској“ и „великоросијској агресији“, олигархије у Кијеву и Москви су изградиле пословно царство не само у увијек угроженој Украјини и Црној Гори већ и у омраженој Росијској Федерацији и Србији. Сви бранитељи Црне Горе од душмана рачунају на проврелу крв залуђених поданика, али и нико од њих не истиче своје пословне везе са Москвом и Београдом, нико од њих не допушта да се присјетимо њихових четничких фаза и кумстава са људима од којих „бране“ Кијев и Подгорицу. Додуше, мора се признати да то лицемјерије није само њихово. Сретао сам у Кијеву младе украјинске шовинисте који сасвим свјесно желе каријеру у Москви, као што чак и најљући србофорбни Монтенегрини желе стан на Врачару и да се лијече на ВМА. Макар била негативно оријентисана, у тој мржњи постоји и даље она самосвијест да Украјинци и Руси, Срби и Црногорци темељно јесу један народ.
Срби су ту
Срби су ту. Да, да, Срби. Оно што можда највише данас зачуђује све људе код којих је српство схваћено као гријех по себи јесте да нас има и да нас је остало. Није никакво чудо да су се на почетку окупљања људи на литије у Црној Гори србофоби одмах сјетили „Олује“ и слика Срба који на тракторима напуштају Крајину. То је била визуелна парадигма поражености српског народа са којим се у политичком животу Хрватске, али и Црне Горе па чак и БиХ некако рачунало.
Да, литије су вратиле присуство људи којима Београд није синоним за зло већ за пријатеље, родбину, кумове опет у први план. И, када смо већ код геополитичких по(р)ука: ваљда је свима јасно да исте силе које су обликовале архитектуру постјугословенског простора неће дозволити нове „Олује“. Нити ће бити нових граница на Балкану, нити нове „Олује“.
И да: ми Срби смо ту. Неће нас нестати. Зато је и за Црну Гору и за БиХ једино могуће, али и на дневном нивоу здравије да рачуна са тиме да Срби постоје, а у Црној Гори да постоје и они Црногорци који имају специфичан поглед на однос Српства и Црногорства и који говоре српским језиком и који схватају да су Црна Гора и Србија – једна фамилија.
Да, не тако давно, ви сте имали 44,7% популације која је жељела да живи у заједничкој држави са Србијом. За дуготрајан политички консензус БиХ и Црне Горе неопходно је да и ти људи не осјећају да је власт ту само да од њих начини непожељне и маргинализоване. Ми Срби волимо исте ријеке и исте градове које воле наши земљаци Бошњаци и Хрвати и Црногорци у БиХ и Црној Гори и Србији. Ми са поносом истичемо да је наш краљ Твртко, како сам за себе пише, „Србије и Босне и поморских страна“, краљ-оснивач (Херцег) Новог. Зато је за дугорочно оздрављење јавног дискурса у БиХ и Црној Гори неопходно непустити тај шовинизам пријетње од „великосрпске агресије“. Олигархија га неће напустити, јер јој је користан. Али зато је битно да „обичан“ човјек схвати да нам је живјети заједно и да је битније да Немањиће, Котроманиће и Петровиће волимо, него да се мрзимо због њиховог наслијеђа.
И за крај бих додао још један битан осврт на текст Ж. Ивановића, а то је једна „цака“ која се константно провлачи у црногорским медијима. У питању је неразликовање уређивања односа Цркве и државе од уређивања устројства Цркве од стране државе. Рећи ћу једну бласфемију за многе црногорске уши: ниједна држава, звала се она Србија или Црна Гора, њен краљ Милан или Никола, њен данашњи владар овако или онако, нема право да уређује устројство Цркве. О историји би се могло расправљати колико хоћете, али, видите, ништа, укључујући и устав Краљевине Црне Горе или Краљевине Србије није могло ни да успостави неку цркву као „аутокефалну“, нити да је укине, нити је то данас било какав закон. Држава, ма која, не одређује устројство Цркве. Ако погледамо текст оца Гојка Перовића, управо ћемо видјети супротно од онога што се Ж. Ивановићу привиђа: не „набацивање лопте“ за аутономију Цркве у Црној Гори (Ж. Ивановић опет вербализује мисли М. Ђукановића) већ јасну лекцију о томе да се једна мржња – према Москви или Београду – не лијечи попуштањем пред мржњом, макар највећим снисхођењем.
Зато: престаните да пројектујете Цркве по мјери мржње.
Дарко Ђого/ИН4С