ШИҚИР… (14-қисм)
* * *
Эртасига вилоятга қатнайдиган таксига ўтирган бўлса-да, йўл чўзилиб кетгандай туйил-ди. Ойнадан ташқарига қараб ўтириб зерикди. Ухламоқчи бўлиб кўзини юмганди, ухлолмади. Сўнг тоғасининг уйида кўрган-кечирганларини ёдга олди. Кўз олдида доим хўмрайиб юрадиган, икки гапининг бирида тишлаб оладиган янгаси намоён бўлди. У бош ва кўрсаткич бармоқлари билан Муҳиддинга ҳамиша «бурама конфет» берарди. Йигит ўша «бурама конфет»ларни еб улғайди. Янганинг болалари эса… улар ҳам ора-чора насибасини олишарди. Лекин Муҳиддинчалик эмас. Баъзида Муҳиддиннинг баданида кўкармаган жой қолмасди, кечаси билан ухлаёлмай чиққан кунлари жуда кўп бўлган. Тоға… у бечоранинг қўлидан нима ҳам келарди? Хотини келинчаклик давридаёқ жиловини қўлига олгач, тоға гаҳ деса унинг қўлига қўнадиган бўлиб қолганди. У жиянининг кўзидан тирқираб ёш оқаётганини озмунча кўрдими? Лекин ғиринг демаган. Қайтанга, тўрт-беш марта хотинига қўшилиб, Муҳиддиннинг обдан таъзирини берган, камар билан савалаган. Ҳар сафар жиян шўрлик зарбалар оғриғига чидолмай, ўзидан кетиб қолар, кўзини очганида, янгасининг заҳар томиб турган башарасига кўзи тушарди. Улғайгач, ҳартугул, калтакламай қўйишди. Аммо ҳар гапларни айтишардики, илон пўст ташларди.
Мана, ҳозир ўша уйга тўйга, хурсандчиликка айтгани боряпти.
«Роса ичларини куйдирсаммикан, тоғамнинг топиш-тутиши яхши эмасди, мен уйдан чиқиб кетаётганимда эски тракторининг орқасидан кун кўрарди. Икки ўғли ҳам мактабда ёлчитиб ўқимаган. Бунинг устига, қўлларидан тузук-қуруқ иш ҳам келмаса керак. Агар менинг дўконим борлигини, уй олганимни эшитишса, нақ юраклари ёрилиб кетади. Ҳасаддан ичлари куйиб, ёрилиб ўлишади», дея хаёлидан ўтказган Муҳиддин мийиғида кулиб қўйди. Аммо шу заҳоти ниятидан қайтди. «Бораман, тўйга айтаман-у, орқамга қайтаман», деган қарорга келди.
Пўрим кийинган, бўйлари чўзилиб, келишган йигитга айланган Муҳиддинни кўриши билан янганинг кўзларида ғалати бир ғайирлик йилтиллаб ўтди ва бир зум карахт бўлиб қолди. Сўнг дарҳол ўзини қўлга олиб, юзида табассум билан йигитга яқинлашди:
— Вой, Муҳиддинжон, айланай бўйларингдан, куттиравериб кўзларимизни тўрт қилиб юбординг.
«Таъналарингизни эшитишга одам топилмай қолдими, янга? Соғинибсиз-да, соғинибсиз…» кўнглидан ўтказди у.
— Тоғанг икковимиз ҳар куни йўл қараймиз.
Янга кўзига ёш олиб, Муҳиддиннинг пешонасидан чўлпиллатиб ўпди.
Бир пайтлар: «Таппидай сасийсан, болаям шунчалик исқирт, жирканч бўладими?!» деганди у. Мана, ҳозир ўша жирканч боланинг иккала юзидан ўпаётганди.
— Яхши келдингми? Чарчамадингми?! Қани, уйга кир. Тоғанг уйда. Қайнонанг бирам яхши кўраркан, ош дамлаётувдим. Устидан чиқдинг, — дея янга ошхонага ўгирилиб: — Шарофат! Ҳов Шарофат, Муҳиддин аканг келди! — деб қизини чақирди.
«Воҳ, шум кампир, биласан-а кимни чақиришни? Мен шу ердалигимда фақат у менга яхши гапирарди. Фақат у меҳр кўрсатганди. Гоҳида калтакланишдан ҳам шу қиз асраб қоларди», хаёлидан ўтказди Муҳиддин.
Шарофат ошхонадан югуриб чиқди. Кела солиб, Муҳиддиннинг бўйнига осилди. Қизининг бу қилиғи онасига ёқмай, афтини бужмайтирди.
— Бориб, дарров чой-пойингни тайёрла, — деди хўмрайиб.
Ҳовлида бўлаётган шовқинни эшитган тоға эринибгина ичкаридан чиқиб келди. У дабдурустдан жиянини таниёлмади. Бир лаҳза тикилиб тургач:
— Ий-я, Муҳиддин! — деб хотинига кўз қирини ташлади. Унинг юзидаги табассумни кўрганидан сўнг қучоқ очиб, жияни билан сўрашишга чоғланди.
Тоға-жиян кўришиб бўлишгач, мезбонлар уни уйга таклиф қилишди.
— Тоға, янга, сираям вақтим йўқ. Сизларни бирровга бўлсаям кўрайин деб келувдим, — деди Муҳиддин узрли оҳангда.
— Вой, тайёр ошни ташлаб кетасанми?! Озиб-ёзиб неча йилда бир келган бўлсанг. Дийдорингга тўяйлик, — деди аёл гўё хафа бўлаётгандек.
— Кетишингга рухсат йўқ. Уйга кириб, ҳеч қурса, бир пиёла чой ичиб кетасан, — деб тоға Муҳиддиннинг қўлидан ушлади.
Уйда ёзиғлиқ дастурхон устида икки бўлак нон турар, унинг четига битта кўрпача ёзилганди. Гилам устида нон ушоқлари сочилиб ётар, девор эса қорайиб кетганди.
— Супурилмаган уйга меҳмон келади, деб бежиз айтишмаган экан-да, — ҳиринглаб кулди янга.
— Ёш бола бир келдими, ҳамма ёқнинг тўполонини чиқариб кетади, — деди тоға.
Бу гапни эшитган Муҳиддин уларга савол назари билан тикилди. Тоға сўзлашдан тўхтаб, одатдагидай аввал хотинига, кейин жиянига қаради.
— Жиян, сенинг хабаринг йўқ. Катта синглингни эрга бердик. Шу десанг, бирдан эгиз болали бўлди. Лекин тўйига айтиш учун сени роса изладик. Бунақа бўлмайди-да, жиян, — деди тоға аразлаган киши бўлиб.
— Қўйинг, бирдан дардингизни дастурхон қилманг, тоғаси. Аввал ўтирсин, чой-пой ичиб, нафасини ростласин. Озмунча жойдан келаяптими? — дея тиржайди янга.
Муҳиддин тоғасининг қистови билан кўрпачага омонатгина ўтириб, юзига фотиҳа тортди. Уй эгалари билан ҳол-аҳвол сўрашди.
— Кўринишинг ёмонмас. Рангинг ҳам тоза. Қани, гапир-чи, қаерда ишлаяпсан, нима иш қиляпсан? — деди тоға кўз остидан хотинига қараб қўяркан.
«Ҳа-а, бечора, ҳалиям хотинчангизнинг измисиз бир нима деёлмаскансиз», дея хаёлидан ўтказган Муҳиддин томоқ қириб, сўзлай бошлади.
— Аввал ўқишга кирдим. Кейин ишга ўтдим. Яқинда амалим ошиб қолди. Кутилмаганда элликтача одамга раҳбар қилиб тайинлашди, — дея Муҳиддин гапининг таъсирини билиш учун олдин тоғасига, сўнг янгасига юзланди. Тоға нигоҳини дастурхонга қаратди. Янга эса қошини учириб қўйди.
— Ишим яхши. Тўрт-беш сўм йиғиб ҳам қўйдим. Амаллаб уй олдим.
Шу маҳал янганинг кўзи чарақлаб кетди. У киприк қоқмай, Муҳиддиннинг кейинги гапларини кутарди.
— Қанчага тушди уй? — сўради тоға жиянига тикилиб.
Шу маҳал янга эрига қараб қўйди. Чунки уни ҳам айнан мана шу нарса қизиқтираётган эди-да.
— Нима десам экан? Шу… йигирма мингдан сал ошиқроқ. Лекин менга арзони учраб қолди, — жавоб берди Муҳиддин.
— Тушунмадим. Йигирма минггаям уй берармикан, жиян?
— Сўммас, тоға. Доллар.
— У бизни пулда қанча бўлади? — дея луқма ташлади аёл.
— Тахминан ўттиз беш-қирқ миллион атрофида.
— А-а?! — эр-хотиннинг кўзлари чақчайиб кетди ва иккаласи бараварига бақириб юборишди. — Нима?!
Чойнак кўтариб кирган Шарофат оғизлари ланг очилиб қолган ота-онасини кўриб, ҳайрон бўлди. Бир муддат остонада серрайиб туриб қолгач:
— Чой опкелдим, — деди.
Эр-хотин бирдан чўчиб тушишди. Бараварига бўсағада турган қизга юзланишди.
Аёл кўйлагининг ёқасини кўтариб, кўксига туфлаб қўйди.
— Шарофат, — деди мулойимроқ гапиришга уриниб, — астароқ гапирсанг бўлмайдими?
— Ая, тавба, бақирганим йўқ-ку, — деди Шарофат норози тўнғиллаб.
— Жиян, бу… шунча кўп пул топаяпсанми ҳозир? — дея савол беришда давом этди тоға ўзига келиб олгач.
— Ойлигим каттароқ.
— Вой, ўзимнинг қайнимдан, — ҳиринглади аёл, — бирам камтар, бирам камтар. Шунча пулга уй олсаям, ойлигим каттароқ дейди-я.
Шарофат гап нимадалигини тушуниб, мийиғида кулиб, Муҳиддиннинг рўпарасига ўтирди ва чой қайтара бошлади.
— Бу… уканглардан биттасини ёнингга опкетмасанг бўлмайди, — дея гапида давом этди қизига қараб қўйган янга. — Сен ҳам шу ерда катта бўлдинг. Қўлимиздан келганча тарбия бердик. Туз бердик, уст-бошингни тозаладик…
Муҳиддин аламдан кулиб юборай деди. «Бурама конфетли тарбия, заҳарли туз, таппи сувида чайилган кўйлак, ана, кўрсатган кароматингиз, янга», хаёлидан ўтказди у Шарофат узатган пиёлани қўлига оларкан. «Йўқ, буларни тўйга айтмайман. Мўмин аканинг қариндош-уруғи етиб ортади. Шунчаки йўлим тушганини баҳона қиламан-у, вақтим тиғизлигини айтиб, чиқиб кетаман», дея кўнглидан ўтказди Муҳиддин пиёлани дастурхон устига қўйиб. Сўнг янгасига юзланиб:
— Менинг ишим қурилиш ёки савдо-сотиқ эмас, қоғоз қоралаш…
Тоға кулди.
— Оқ қоғозни қоралаб, бойиш ҳам мумкин экан-да? — деди соддалик билан.
— Билмасам, — жавоб берди Муҳиддин.
— Ҳа-а, уканглар ҳеч қаерда ўқимади. Ҳозир бўлса, мардикор бозоридан ортмайдиган бўп қолди. Анави кичиги — Олим Россияга кетаман деб жанжал қип юрибди. Йўл кира топиб берармишмиз, иккита молнинг пулиям етмаскан. Муҳиддин, сен ҳам боламдай бўп қолгансан. Ҳеч қурса, шуни олиб кет, қоғоз қораламасаям, бўёқ-сўёқ ташиб туришга қурби етар. Лекин ўзиям-чи, битта ишни бошласа, охирига етказмасдан қўймайди. Ана, ўтган йили ҳаш-паш дегунча ака-ука битта оғилнинг ғиштини қуйиб қўйишди. Агар куз келиб қолмаганда, териб ҳам ташлашарди.
***
Муҳиддин миқ этмади. Бошини қашлаб, кулгисини зўрға ичига ютди.
— Ҳа-а, жиян ёрдам қилади, кампир. Опам раҳматлидан қолган ёлғиз тирноқ. Мендай тоғасига қайишмаса, нима қилиб юрибди? — дея кўкрак керди тоға.
— Тоға, — дея унга юзланди Муҳиддин, — мен битта ручка билан ишлайман. Бошқа ҳар қандай иш бўлганида, йўқ демасдим.
— Шошманг, тоғаси, — дея бирдан илжайди янга, — майли, бир гап бўлар. Шаҳарда юрса, бир кунмас бир кун иши ўнғай кеп қолиб, укасини олиб кетар. Бир йил олдин бўлмаса, бир йил кейин.
Муҳиддин бироз ўзига келиб, энди кетишга изн сўрамоқчи бўлиб турганида, янгаси томдан тараша тушгандай бутунлай бошқа гапни бошлаб қолди.
— Менга қара, — деди у бошидаги рўмолини қайтадан ўраб, — уй опсан, яхши ишга жойлашибсан. Ўқишниям омон-эсон битирибсан. Энди бундай юришинг ярамайди. Кўчада, айниқса, шаҳарда бесадақлар кўп. Худо кўрсатмасин, битта-яримтаси ёпишиб олса борми, қутулмас балога қоп кетасан. Шунинг учун уйланишинг керак. Мен аллақачон келин топиб қўйганман. Ўзи йўлингга кўзим тўрт бўп турувди. Келавермасанг, ўзим сени излаб бормоқчийдим.
— Мен, — дея Муҳиддин энди гап бошламоқчи бўлган эди, янга сўзлашга қўймади.
— Шошмай тур, гапимни охиригача эшит. Опамнинг сендан тўрт ёш кичик қизи бор. Ўзиям бўйи етиб бир қиз бўлган, бир қиз бўлган, асти қўяверасан. Опам бечоранинг эшигидан совчи аримай қолди. Сен хўп десанг, шу қизни бегоналаштирмай, ўзимиз келин қип қўя қолайлик. Нима дедингиз, дадаси?
— Ая, — деди отаси оғзини очишга улгурмасидан Шарофат киприкларини пирпиратиб, — Лоланинг йигити бор-ку. Яна холам шу болага унаштириб ҳам қўйди.
— Сен нимани биласан?! — дея бирдан бақириб берди унга онаси. — Ҳечам унаштиргани йўқ. Боланинг ўзи гап-сўз қилиб юрган экан. Шундай қайним турганида бегонага бало борми?!
— Тўғри, — дея хотинининг гапини тасдиқлади тоға.
Муҳиддин аввал тоғасига, кейин янгасига қаради. «Ҳа-а, — деб бош қимирлатиб хаёлидан ўтказди, — ўша тоға, ўша янга. Бир туки ўзгармаган. Фақат икковиям илгарига нисбатан қарибди. Сочлари оқариб, башараларига ажин тушибди. Гап-сўзлари, пул деса томдан ташлаши эса ўша-ўша. Букрини гўр тўғрилайди, деб бежиз айтишмаган экан. Айтмасам бўлмайди. Майли, яна бир ичлари куйсин».
— Асли келишимдан мақсад сизларни тўйга таклиф қилиш эди, — деди у тоғасига қараб қўяркан.
Эр-хотин қотиб қолишди. Шарофатнинг кўзлари чарақлади.
— Уйланаяпман, — гапини давом этказди Муҳиддин уй эгаларини зимдан кузатиб, — кейинги ҳафтада тўйим бўлади. Қиз шаҳарлик. Яхши кўриб уйланаяпман.
Янга томоғига бир нима тиқилгандай, зўрға ютинди. Буришган башараси баттар буришди. Тоға бошидаги дўпписини олиб, у ёқдан бу ёққа айлантира бошлади.
— Ура! — деди Шарофат. — Менинг шаҳарлик янгам бўларкан!
Эр-хотин бараварига қизга ўқрайиб қарашди. Лекин Шарофат уларнинг қовоқлари уйилиб қолганига эътибор ҳам бермади.
— Муҳиддин ака, янгам чиройлими? Бирам кўргим келаяпти, бирам кўргим келаяпти. Уям журналистми?! — деди шўх овозда.
— Йўқ, — деди Муҳиддин кулиб.
— Мен тўйингиздан бир кун олдин бориб, янгамни кўраман. ЗАГСда ёнида юраман. Лимузинга минаман.
— Ҳимм, — дея бурнини жийирди янга, — шаҳарлик қиз дегин. Илинтирибди-да. Ишқилиб, ота-онасининг тайини борми?!
Янганинг гапида бир олам кесатиқ ва алам бор эди.
— Ота-онаси жуда яхши одамлар. Бориб танишиб келдим.
— Ҳа-а, ҳозиргиларда бет қолмаган. Тўйдан олдин бемалол келиннинг уйига кириб бораверади. Ишқилиб, ётиб қолмаганмисан? Ишқилиб, келин бола ҳали…
— Ая! — бақириб юборди Шарофат. — Нималар деяпсиз?!
— Сен аралашма. Бор ошхонага, товоқ-қошиғингни юв, — қизини жеркиб берди онаси.
— Энди мен борайин, — қўзғалди Муҳиддин. — Тўй келаси ҳафтанинг шанбасида. Мана менинг адресим.
У тоғасига кичкинагина қоғоз узатди ва ўрнидан турди.
На тоға, на янга уни кузатгани чиқди. Ўтирган жойларидан қимирлашмади. Биргина Шарофат ҳовлида уни чин дилдан табриклаб, Муҳиддиндан ўзи учун уй манзилини сўраб олди. Уй томонга ўғринча қараб қўйиб: «Менга адресингизни беришмайди. Лекин, ака, мен, барибир, тўйингизга бораман. Телефон номерингизниям беринг. Шаҳарга боришим билан телефон қиламан», деди.
Муҳиддин қўйнидан ён дафтарчасини олиб, унга уй манзилини, телефон рақамини тез-тез ёзди-да, қоғозни йиртиб, Шарофатга узатди. Сўнг хайрлашди.
— Етимча, етти кулча, — деди Муҳиддин уйдан чиқиб кетиши билан аёл, — берган тузим ҳаром бўлсин. Ишқилиб, уйинг куйсин. Тўйинг куни авария бўлиб ўл…
— Кампир…
— Кампирлайверманг, — дея бирдан эрини узиб олди у, — етим бўлсаям, боламдай қаровдим. Бир-икки марта ургандирман. Лекин шу бола одам бўлсин деган ниятда урганман. Шу етимни деб, ўзимнинг болаларимга қараёлмадим. Мана, нима бўлди?! Бир тийинга олмай кетди. Биламан, қаёқдаги қанжиққа илакишган. Шу қилганига тўйига бориб, шармандасини чиқазаман. Опамнинг қизини бузиб қўйган дейман!
(давоми бор)
Нуриддин ИСМОИЛОВ