Зашто обавештајне службе не прослеђују колегама податке о терористима?

Обавештајне службе целог света уче агенте да не одају своје изворе ни по коју цену, чак и ако су њихови савезници због тога изложени опасности.

Терористички напад у Манчестер арени изненадио је британску обавештајну службу. Не треба искључити могућност да ни обавештајне службе других земаља нису поседовале информацију која би могла спречити ту трагедију.

Врло је вероватно да се исто то може рећи за експлозију у петербуршком метроу. Колико год цинично звучало, агенти специјалних служби ретко прослеђују драгоцене информације страним партнерима, чак и ако су људски животи у опасности.

Зашто „извори” више вреде од људског живота?

Обавештајне службе целог света скупљају информације о плановима терориста преко својих „извора”, тј. тајних агената. Добијена информација се шаље у националне базе података, одакле полиција добија податке о сумњивим лицима. У Европи се такве базе података допуњавају и преко заједничког Шенгенског информационог система.

Проблем таквих система је у томе што је активног терористу тешко открити у сувише великом масиву података ако пажњу националне обавештајне службе на њега директно не обрати њен сопствени извор или колеге из обавештајних служби других земаља.

Директор ФСБ: У свету се формира нова терористичка мрежа

Салману Абедију је било суђено да му се име нађе на списку лица осумњичених за радикалне ставове, али очигледно нико од савезника Велике Британије није скренуо пажњу британских колега на његове планове.

Обавештајне службе ретко кад прослеђују такве информације трећим земљама из једног простог разлога: ширење заиста вредних информација са терена (на пример, о месту и времену планираног терористичког напада) може да угрози извор који је дошао до ње.

Професионални обавештајци знају да ће, уколико савезницима проследе информације са терена, самим тим изложити великој опасности живот свог извора. Једно је ако се ради о врбованом члану „Исламске државе”, а сасвим је друга ствар ако је у питању официр који је специјално убачен у терористичку организацију.

Убацивање свог агента у редове терориста је за специјалне службе крајње сложен задатак. Ретко који професионалац ће пожелети да годинама ризикује живот како би спасао неколико страних грађана. Колико год цинично звучало, у очима већине официра специјалних служби двадесетак људских живота су прихватљива цена за очување канала информација који у будућности може спасти стотине и хиљаде грађана њихове земље.

Наравно, специјалне службе блиских савезника (као што су САД и Велика Британија) ипак размењују информације, али је проблем у томе што се често та информација „шлифује” и скраћује да би се сакрило њено порекло и самим тим заштитио „извор”.

Координациони антитерористички центар

У случају са манчестерским терористичким нападом сасвим је могуће да су Американци заиста обавестили британску обавештајну службу о опасности која прети од Салмана Абедија, али је највероватније да су драгоцени подаци са терена прослеђени у облику кратке безличне информације која се могла лако загубити у одељењу где се обнављају антитерористичке базе података. Врло је вероватно да тај важан податак једноставно није стигао до антитерористичких јединица.

Крајњи корисник ће моћи да добије потребне информације само ако се на међународном нивоу специјално формира компетентна група координатора који могу да остварују контакт са јединицама специјалних служби свих заинтересованих земаља.

Тероризам се може спречити управо стварањем глобалног центра где неће радити чиновници, него професионални обавештајци који су спремни да заједничким напорима прикрију изворе информација, да анализирају актуелност података и обезбеде сарадњу у спровођењу антитерористичких операција. Нажалост, обавештајне службе не воле да прослеђују своје тајне другима.

Артјом Курејев, експерт за безбедност, члан асоцијације „Центар за истраживања економског и социокултурног развоја земаља Заједнице независних држава, Централне и Источне Европе”.