Драган Милосављевић Некако у исти мах када је из ЕУ дошло шест „добронамерних“ заповести српској влади како да даље успешно унапредује политику колонизованог дужника, „процурила“ је за јавност невесела индискреција око суштине мисије изасланика америчке дипломатије (нижег ранга од министарског), Хојт Брајана Јиа. То је даља „африканизација“ Србије. Упућен је из Вашингтона на канабе Вучића у улози „буревесника“ нових уступака Београда Приштини и Тирани. И то баш уочи инаугурације АВ од премијера у председника. Вучићу је предочено „будуће повећано присуство САД на Балкану“ и, без сумње, шта се све од њега очекује у новој улози, по америчким оценама перспективног и кооперативног будућег шефа џаве. Помоћник заменика државног секретара САД, у сенци поверљивих разговора са премијером, одрадио је уствари смернице око даљих будућих стратешких планова Америке на путу свиле. Дакле, сличан посао као и у Македонији где је, очас, за разлику од највиших званичника ЕУ и „европског“ НАТО-а, сломио председника Иванова/Натерао га да власт преда „тиранској“ коалицији проалбанског сорошоида Заева. Да се наслутити да ће после његове мисије код премијера лакше ичи са толико оспораваним формирањем војске Косова, коју обећава Харадинај, а за које је потребно „препознати“ само пет српских посланичких гласова после предстојећих избора и формирања нове владе у Приштини. Неће то бити баш неизводљиво у корпусу преосталих подељених и застрашених Срба на Косову. Они су, објективно, смештени у гета „за заштиту“ као вид споразума са Приштином у Бриселу а у „решавању“ њиховог питања даљег опстанка. Слично је данас у Уганди, у Африци, где се диктатор, номинални председник Јовери Мусевени, у концлогорима за наводну заштиту, „хуманитарно“ обрачунава и проредјује у условима тихог геноцида од глади и болести непослушно преостало бирачко тело. Оно које не припада владајућем племену или конфесији, или партији, свеједно. Јер то је Африци мање више исто. А све више и на Балкану. У Србији, то су две вештачки издељене на прву и другу. Ону лажних (Удбиних) четника и правих комуниста, како год се у ходу пресвлачили. Мусевени припрема и седми узастопни председнички мандат (Вучић је на прагу првог) под покровитељством САД. А та технологија, јамачно осмишљена ван Африке, сели се и на Балкан. Својевремено овај дописник Танјуга био је први новинар који је новог лидера, као победника у грађанском рату интервјуисао на попришту грађанског рата милионских жртава. У центру „Поља смрти Лувера“, преплављеног стотинама хиљада костура. Он је тада обећао братство и јединство између хришћана и муслимана, Уганђана. У међувремену се цела технологија САД пресликала у стратегију неоколонијалне африканизације Балкана. Србима на Косову је предодредјено, после свих обећања и мука, да на наредним изборима у надметања Албанаца за владу даље градације већинског албанског сецесионизма, раде у корист своје штете. И изађу на гласање у толико много колона да све подсећа на тезге богате пијачне понуде. И то робе паковане, сортиране и увезене јамачно ван Косова. У међувремену, српска јавност сазнаје од бившег заменика директиора ЦИЕ Стивена Мејера да ће „ускоро доћи до промене граница на Балкану“, очито као реализација заоставштине управо преминулог Збигњева Бжежинског, својеврсног Фауста задуженог за истребљење и малих и великих Руса. Он јесте коначно умро али његова замисао, парчање „непоуздане Србије“, наставља да живи у плановима америчких стратега и после најновијих избора. Оних војсковођа глобале који су својевремено осмислили „Бљескове“, „Олује“, а потом НАТО „хуманитарну“ агресију на Србију. Све зарад отцепљења Косова и преотимања српске територије за стварање хирбридне државе Бондстил. Уствари, генералштаба исламског фундаментализма, предвидјеног да закуца на врата Европе. Иначе, већ припремљене да буде амерички протекторат. Да се разумети да ће САД бити и надаље у Србији још присутније у улози строгог „мировног полицајца“, ангажованог максимално и шпијунски и дипломатски и медијски „да би се са ових простора протерао“ утицај Москве Ни мање ни више САД се оглашавају ових дана, без тражења пристанка Београда, као „опсерватор понашања (лоших намера) Русије“ на овим просторима. Уз препоруку Вучићу да се обавеже на високи степен скепсе према политици Москве, посебно у Србији. И да надаље „пажљиво осматра“ Путина. Очито, поново смо дежурна ловина на балканском ражњу који се врти на „линији ватре“ између Вашингтона и Москве. Истовремено, Србији се намеће улога мине на пројектованом „појасу и путу“ Пекинга, као средство будућих уцена и евентуалних изнуђених нагодби са преовладјујућом улогом САД. Притом је у јавност пуштен (индискретно) дан раније и део извештаја НАТО за Балкан који је био на дневном реду конференције у Тбилисију, Грузија, у коме се Србија оптужује за „сејање тензија на Балкану“ и тиме грубо руши мит, искључиво створен за домаћу употребу, о Вучићу као „фактору стабилности“. Тако је Београд поново у фокусу притисака и ратне реторике, налик оној после Рамбујеа, што је посредно признао и Вућић, све „чудећи се“, изјавом датој на пола уста о „тешкој ситуацији у којој се нашла Србија“. То је забрињавајућа реалност за Београд после свих компромиса и уступака Бриселу. Поново добија каштиге по глави (становника), уместо да је на тапету међународне заједнице ратнохушкачка реторика Тиране и Приштине у којој се отворено оглашавају територијалне претензије (не) природне Албаније. Све до Ниша. А оне ће бити реализоване ако Србија одмах не призна (терористичку) државу Косово. Све то пуно подсећа на нову операцију лажне заставе у оквирима старе америчке технике инсценирања повода за ратне ескалације, ако уцене не дају жељене резулатате. Оно што посебно изазива пометњу у редовима Вучићевих „аналитичара“ је како ову реторику нових грубих притисака из Вашингтона, која паралелно иде и преко њихове миљенице из ЕУ Могеринијеве, уколопити у постојеће стање међуамеричког рата око импичмента Трампа. Посебно око његовог крајњег исхода унутар естаблишмента. Србија је пред енигмом коме нову ескалацију на Балкану приписати. Личностима или „дубокој глобали“ која манипулише својим марионетама на политичкој сцени и САД и света у целини.. . Да ли „дати предност „заосталом утицају клинтониста, који на Балкану, као најпогоднијој локацији, покушавају да руше Трампа и тако настоје да обеснаже и његову предизборну концепцију немешања. Или све ваља посматрати из визуре наставка исте неоимперијалне политике, зацртане још пре пола века у односу на Балкан, вођене сада само другим кадровским решењима а сличном динамиком. Сада директно из НАТО и то не само као војног него и доминантно политичког фактора одлучивања у глобали. Атлантска ратна машина сада израња, поготово после самита и Трампове лекције ЕУ ропству у Бриселу, као доминантни и војни и политички стожер у командовању и Европом, а са Трампом као газдом најширих овлашћења који јасно одређује високе намете за присуство НАТО кишобрана над старом гопођом Еврпом. Трамп, успут, дели понижавајуће ћушке (дичним Црногорцима) да увесели свет. У тој новој политици без праве улоге ОУН и осталих медјународних механизама Вашингтон хоће у ери реалног заласка своје (пре)моћи да се у стилу каубојског блефа (који увек иде до краја и зато побеђује) наметне Кини и Русији. Најпре као доминантни политички фатор у одређивању судбине света. У том сценарију САД су, под маском уједињивања Европе, давно инсталирале владе проамаричке бирократије. А уз помоћ сорошоида зауставиле су последњих месеци започети повратак националних држави у Европи као оправдану реакцију на мигрантске цунамије који су директна последица америчких војних интервнција у Африци и на Блиском истоку, Азији.. Србија је још једном нови огледни експеримент у старој реторици глобализма која је активирана још деведесетих прошлог века и већ се у кулоарима атлантиста третира као нови пилот пројект НАТОленда, неки кажу и Сорошленда истовремено. Управо да ће бити тако је овом новинару, тада дописнику Танјуга из Рима, предочио давне 1992. будућу улогу Србјие као „полигона малих прљавих неоколонијалних ратова“ тадашњи министар спољних послова Италије Винћенцо Скоти. Али текст послат агенцији, вољом групе уредника, будућих оснивача Сорошеве агенције Бета, пребега из Танјуга, завршио је у кошу. Као и друга упозорења из Рима шта се све спрема Балкану и Србији. Италијански министар Скоти је најавио да ће се, преко повремених смена партократија, како из позиције тако и опозиције, управљати остацима Србије (забележено у књизи овог аутора „Балканизација Африке, африканизација Балкана“ – 2007.). И зато не чуди да Вучић, мимо сваке логике европског пута, гура Србију у лажну царинску унију. Уствари у пројекат конфедерације са Албанијом, где ће Срби у „Балканији“ имати подредјену улогу у односу на Арнауте. У тој концепцији Србија је, нажалост, поново добила улогу огледне баште нарастања антихуманог и антислободарског пројекта новог модела јефтине колоније која је под самоокупацијом и мало кошта. Каштигована и демонизована, све време као пример за опомену онима који би покушали да се одупру моћнику. Од 2000. српска надкласа конвертита, која под преговорима подразумева искључово уступке, израста међу најуспешније манекене за рекламирање НАТО поретка. Они већ деценију и по у Србији скривају од народа белодану истину. А то је да је кампања глобалиста наводне борбе за људска права потребна као повод за неоколонијална освајања и бомбардовања непослушних народа и држава. А да је неолиберална транзиција алат за шишање наивних, а тај плен је берићетна награда НАТО легијама које постају кључни део војне хунте банкара и произвођача оружја у коју дубока глобала увлачи нову администрацију… www.vaseljenska.com/vesti/afrikanizacija-srbije/
