Бранислав Ристивојевић Последња постављења и смене о којима читамо у штампи просто не дозвољавају иоле разумном човеку да прећути. Толико су јак показатељ накарадног начина функционисања садашње власти да се из авиона видe и могу проценити будући резултати рада ових квазикадрова. Несвршени студент по образовању, а ружичасти ТВ водитељ по професији, за директора Лутрије. Керамичар и опскурни трговац кафом са магловитим школовањем за челника обавештајне службе. Незапослени академски сликар за директора Центра за промоцију науке. Сексуално опредељење за министра. Ваздухоплохов за директора ЈП. Братов ортак за градоначелника. Немојте се збунити поштовани читаоци. Све њих не повезује исти ниво формалног образовања или степен нерадног искуства (неки их чак и имају). Оно што их повезује јесте да немају скоро никаквe везе са позивом (немачки: der Beruf) у који су се упустили. Немци под овим сложеним појмом (Вебер га је до детаља објашњавао у „Протестантској етици…“ па ће премијер знати о чему говорим) подразумевају способност човека да делотворно врши тачно и прецизно одређену улогу у сложеном механизму поделе рада у једном привредном поретку. Да би човек имао позив неопходно je да овлада сложеним скупом хармонично повезаних образовних, радних и социјалних способности које се годинама изучавају, усавршавају и на крају уско специјализују. Те способности се функционално преплићу са нарочитим сазнајним способностима и разноврсним интересовањима личности која је у питању, као и склоностима њеног духа ка реченом позиву. Све оно што овим сиротим људима недостаје. Све у свему у питању су репрезентативни и капитални примерци једне сазреле појаве на јавној сцени Србије – касте политичких надничара. У питању су људи без позива (у ужем смислу: професије, занимања) који су у формалном смислу уредно, али у суштинском смислу на крајње упитне и сумњиве начине дошли до положаја. У питању су најчешће: трговина утицајем, сопственим или туђим, домаћим или оним из иностранства; недостатак карактера или тајно документоване слабости којима се држе под контролом; болећивост за лојалне или према љубавницама/цима; заједничке сексуалне склоности или преференције итд. Честе су и комбинације наведених разлога. Тако нпр. трговина туђим утицајем из иностранства у комбинацији са сексуалним опредељењем, како нас извештавају српска гласила глобалних неизабраних елита, могу да учине човека (или жену) фаворитом за положај премијера. Све капиталне проблеме које је стручњак (лат. exepertus) из печењаре направио руководећи ЕПС („напумпани“ рачуни за струју или смањење производње угља које је проузроковало увоз струје целе зиме итд.) могу се сасвим јасно очекивати у свим државним субјектима које ће каста ускоро преузети (или већ јесу) и њима руководити. А то значи растројство, расуло и хаос у раду који се одражавају на свакодневицу народа (поменути „надувани“ рачуни). Лоши пословни и финансијски резултати које се преваљују на терет пореских обвезника (задуживање нпр. Србијагаса). Бављење туђим и неважним послом (ЦПН који ничим изазван брани Дарвина) уместо својим. Поред свих ствари које ови људи не знају, јер немају позив, треба поменути оно што је нпр. Грчић научио на тежи начин, а нема сумње да ће и Гашић. Великим државним системима, било ЈП или министарствима, не управљају министри или директори. Та заблуда је каљуга у којој су кратко уживали многи, а небројане то тек чека. Њима управља виши средњи руководећи слој људи са позивом. У министарствима су то, како их наука о управи назива, технократе власти. У питању су помоћници министра, евентуално заменици, али најпре директори дирекција, управници управа, начелници одељења итд. У ЈП то су руководиоци појединих сектора или организационих јединица предузећа, у правилу оних који се уско стручно баве средишњом делатношћу субјекта. Оно што сироти политички надничари не знају јесте да снага ових технократа није у ономе што могу да ураде лоше по руководиоца, већ у ономе што могу лоше да не ураде. Њихова снага је ређе у опструкцији или отвореној саботажи, а чешће у тзв. белом штрајку. Познате су из праксе и потпуно супротне технике: затрпавање руководиоца огромним количинама неважних и небитних послова и проблема док не дигне руке од руковођења делегирањем овлашћења на ниже у хијерархији. Гашић је на најбољем путу да ово научи. Директор БИА није најјаче место у агенцији већ најслабије. Оно што му руководилац одељења аналитике ујутро не стави на радни сто сажето, јасно и профилтрирано он не зна. А када га затрпају са гомилом неважних информација, тада тек ништа неће знати. Нити ће знати било ко кога он треба да информише. Друга врло важна ствар: људи којима недостаје позив у правилу не знају да се окруже онима који га имају (јер не умеју да их препознају) или их чак и презиру јер им самима недостаје такво својство па завиде онима за које сумњају да су способни. То је научио директор ЦПН којег сад смењују не толико због његове глупости, већ глупости његових сарадника које је бирао по себи, а то значи да је бирао људе без позива. Они су му саветовали и организовали ваљање у каљуги једне по Србију небитне расправе као што је ова о Дарвину која служи за скретање пажње са озбиљних тема. Србија заиста постаје апсурдистан када Дарвина брани, позивајући се на аргументе струке и науке, онај ко је на руководеће место постављен без икакве стручне или научне квалификације (незапослени сликар). И поврх тога његови „саветодавци“ као аргумент којим оспоравају право Народне скупштине да се бави Дарвином користи Резолуцију бр. 1580 Парламентарне скупштине Савета Европе. Што дају за право једној европској скупштини то никако не дозвољавају српској. Ово све, али и много тога другог за шта овде нема места, односи се и на будуће припаднике касте политичких надничара јер су у току конкурси за постављења руководилаца на многа челна места у ЈП, а конкурс за министре у Србији је за ове власти отворен 24/7. Великом француском државнику – а управо окончани председнички избори у Француској говоре да ће још дуго бити последњи кога су тако називали – генералу Де Голу, приписује се изјава: „Вођа не мора да зна све. Мора да зна шта зна, мора да зна шта не зна, мора да зна ко зна оно што он не зна и на крају не сме да буде кукавица која нема храбрости да пита.“ www.nspm.rs/komentar-dana/neljudski-resursi-i-neradno-iskustvo.html
