Вест је била мала, готово неприметна. И вероватно би остала једва опажена у претпразничној атмосфери и мору великих тема и још већих наших (тачније, наше власти) економских и дипломатских успеха, који један другог сустижу. „У складу с договором Београда и Приштине о примени споразума о телекомуникацијама, постигнутим у новембру прошле године у Бриселу, на Косову и Метохији ће данас (1. маја) бити угашен сигнал компаније „Теленор“ и „Вип мобајл“, а двадесетак њихових стубних антена биће уступљено „Телекому Србије“, односно његовој ћерки фирми са седиштем у северној Косовској Митровици. која наставља са радом.“ Журећи на, или са првомајског уранка, мало ко је уопште запазио ову (наизглед) безазлену и, наизглед, обичну „економску“ вест, а још мање је вероватно да је ико обратио пажњу на њен наставак. Наиме, та „ћерка фирма“ Телекома Србије регистрована је „у складу са косовским законима“, дакле, законима „Републике Косово“ коју држава Србија не уважава и не признаје. То, наравно, није безазлено, али је, нажалост, постало готово уобичајено – корак по корак, споразум по споразум, „победа“ по „победа“ – и Косово стиже надомак потпуне независности. (А она чувена „Заједница српских општина“, којом актуелна власт већ четири године правда своје бриселске капитулације, остаје све даљи, све бесмисленији и све недохватнији циљ.) Али на то смо се, рекох, већ навикли, као и на пратећа, већ готово ритуална оправдања како је све то или последица грешака оних „бивших“, или, пак, „болан, али неопходан компромис на европском путу“. Но, дословно нико и нигде није српској јавности објаснио шта ова последња вест заправо значи, шта све подразумева и имплицира. А нисам ни ја тачно знао, све док ми то нису објаснили пријатељи са КиМ, који те последице осећају и управо искушавају на сопственој кожи. У најкраћем, претплатници те „наше“ мобилне телефоније (а то су практично сви Срби са севера Косова и Метохије), морају сада склопити нове уговоре са том Телекомовом „ћерком фирмом“, која, је ли, ради по косовским законима. А да би могли потписати уговоре, потребна им је лична карта издата од приштинских власти – а да би добили ту личну карту потребно је да имају држављанство „Косова“. И ту се круг затвара. Дакле, да би могли остати корисници „своје“, тј. наше, српске мобилне телефоније, од наших сународника се тражи да се морају одрећи српског држављанства и интегрисати у правни систем „Косова“, чему су се иначе годинама противили и доскора успешно одолевали. А да би могли потписати уговоре, потребна им је лична карта издата од приштинских власти – а да би добили ту личну карту потребно је да имају држављанство „Косова“. Тешко је замислити горе, драстичније и веће понижење. И готово да је немогуће замислити већу и бесмисленију издају. А да се при томе заузврат дословно ништа није добило – осим уколико се добитком не сматра то што је једна екипа социјалних и политичких маргиналаца дошла у прилику да управља државом. И ту би се ова тужна прича могла завршити, што се каже – „без коментара“, да нема и свој отужни наставак. Већ неколико година из режимских и квазипатриотских кругова слушамо о „македонском сценарију“ који, наводно, неко припрема у Србији, при чему се мисли на то да опозиција у Београду (као и у Скопљу) спрема немире и насилно преузимање институција. А на крају се у самој Македонији догодило управо обрнуто. Власт, односно прорежимски демонстранти блиски доскорашњем премијеру Грујевском извршили су јуриш на Собрање, тешко пребили неколико посланика опозиције и замало линчовали Зорана Заева. Теоретичари завере и приче о „македонском сценарију“ нису се, међутим дали збунити. Кажу: Да, али они су (та нова скупштинска већина у Македонији) изабрали „терористу Џаферија“ (који је иначе годинама био министар одбране у влади Николе Грујевског) за председника парламента и прихватили злогласну „Тиранску платформу“, која цепа и (кон)федерализује Македонију. То је заиста невесела чињеница. Македонија има проблем са Албанцима и тај проблем није настао јуче, нити ће нестати сутра. Али страшно су ми сумњиве овдашње „турбопатриоте“ које страховито брину о „Тиранској платформи“ (која је у основи неформални документ, нека врста максималистичког „списка жеља“ македонских Албанаца), али не хају много за Бриселски споразум, који је практично заокружио „територијални интегритет Косова“, а наше грађане на северу КиМ, на малочас управо описани начин, свакодневно и дословно свим средствима гура под надлежност приштинских власти. Не знам, наравно, како ће се завршити криза у Македонији. Такође, ништа специјално не очекујем од Зорана Заева. Пријатно ме је изненадио изјавом да Македонија није требало да гласа за пријем Косова у Унеско, што сам разумео као најаву да ће следећи пут, ако он буде премијер, бити макар уздржани. (Али могуће и да ће, када дође стани-пани, и Заев заборавити на ово своје обећање.) Но, поента је да нас Грујевски апсолутно ничим добрим није задужио (напротив!). Али фрапантна је толика фокусирана мржња овдашњих режимских медијско-политичких „чимбеника“ према „издајнику Зајеву“ – као да је он лично, а не Вучић, Николић и Дачић, потписао интеграцију севера Косова, тера Србе да узимају косовска документа и гради аутопут Велике Албаније. Не знам шта је позадина оволике емпатије дела српске политичке елите према Николи Груевском – за чије време је Македонија, поред осталог, признала независност Приштине и гласала за пријем „Косова“ у Унеско. А о хапшењу и прогону владика СПЦ да и не говоримо. Да ли је у питању пука инерција, или неки лични интерес и мутни заједнички послови? Или можда у судбини Грујевског, искоришћеног, па одбаченог, овдашњи властодршци виде наговештај своје сопствене политичке будућности? Шта год да је у питању,тако се не води одговорна политика према једној, не само суседној земљи, него и братском народу. Па, чак и ја, писац ових редова, као само један „мали“ опозициони посланик и колумниста, помало бирам речи – и не желим да кажем баш све што мислим о Грујевском, његовој странци и његовој владавини. А поготово би онда морали бити уздржани они који државу и владу званично воде. Истини за вољу, службене изјаве премијера Вучића заиста и јесу биле у том „концилијантном“ духу. Али су зато његови таблоидни трбухозборци, аналитичари, посланици, министри и функционери дозволили себи да буквално позивају на („свети“) рат и призивају крвопролиће у суседној држави. Питам се шта би овдашњи подржаваоци ВМРО-а и јуриша на Собрање рекли да су, пре неколико недеља, београдски демонстранти на сличан начин упали у зграду скупштине и покушали да личују представнике скупштинске већине? Питам се шта би овдашњи подржаваоци ВМРО-а и јуриша на Собрање рекли да су, пре неколико недеља, београдски демонстранти на сличан начин упали у зграду скупштине и покушали да личују представнике скупштинске већине? Или да, на пример, сутра, грађани огорчени најновијим издајничим потезима власти улете увладу или парламент, повреде Вучића, Дачића, Дрецуна… и рашчупају косе Зорани Михајловић? Знам да се понекима од вас који ово читате брк помало смеши при помисли на такав сценарио – али није у томе ствар. Ово питање је немењено разним Ђукама, Вучићевићима, Цвијановићима, Вучелићима и екипи дежурних Пинк-аналитичара. Да ли би и онда говорили о „спонтаном гневу“ и „народу решеном да спречи националну издају“, или би се позивали на ред, мир, заштиту институција, и говорили о „покушају убиства“, „атентату“ и „државном удару“? У сваком случају, ко не жели, неће или не сме да говори о Бриселским споразумима (међународно важећим и потписаним од стране ове власти), нека ми не галами много ни о „Тиранској платформи“. Ко ћути о ономе што се дешава у Северној Митровици, Пећи и Прешеву, нека се не јуначи и не витла сабљама по Скопљу. А ако има нешто да каже и поручи Албанцима, ето му Рама, Мустафа, Муслију, Тачи и Харадинај, ето му Приштине, Подујева и Косовске Митровице, па нека тамо каже то што има, нека србује и бори се против „Велике Албаније“ на Косову и на југу Србије – или макар у Бриселу – а не по изјавама за штампу и београдским таблоидима. www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/briselski-sporazumi-srpska-bruka-i-makedonski-scenario.html
