СТАНОВНИЦИ Србије живе, у просеку, 15 година дуже него пре шест деценија. Али, због дубоко увреженог „рецепта“, као у два лоша вица: оног кад лекар Циги забринутом за здравље каже – живећеш 100 година, а овај га забезекнут пита: „Од чега, бре, да живим докторе?“, и оног да је овде најзаступљенија мера превенције узданица: „Боже, неће, ваљда, болест баш на мене“, имају све изгледе да задрже „титулу“ најкратковечније нације на западном Балкану. Тренутно је просечан животни век у Србији, према истраживању Уједињених нација, 74 године. Мушкарци живе 71,7, а жене 76,3 године. То је, опет у просеку, за 2,4 године мање него у Албанији, за 1,7 година краће него у Хрватској, за пет месеци мање него у Црној Гори … Шта нас сврстава међу најкратковечније народе, прецизан одговор немају ни лекари. Али, генерална небрига о здрављу је свакако један од важнијих разлога зашто само ретки могу да се надају да ће доживети дубоку старост. Са 42,2 године, колико је тренутно стар, просечан становник Србије не иде код лекара док га нешто озбиљно не заболи, а у картону већ има дијагнозу бар две хроничне болести, од којих је једна повишен крвни притисак. Иако се о значају превенције, и то од најранијег узраста, све више говори, са запада смо, изгледа, масовније прихватили опсесију да „вечно“, бар споља, будемо младолики и лепи, него што усвајамо здраве стилове живота. То доказује и чињеница да се овде годишње уради 15.000 до 20.000 естетских операција, укупно 800.000 до милион интервенција за улепшавање и визуелно подмлађивање (укључујући и оне „минималне“ ботоксом или хијалуронском киселином), а да на превентивне прегледе редовно иде тек четвртина становништва!? Стручњаци су уверени да би озбиљнијим односом према свом здрављу становници Србије значајно повећали изгледе за дуговечност, али животни век зависи и од многих фактора на које не можемо да утичемо: код генетике; од тога да ли сте богати или сиромашни; у каквој земљи живите; да ли вам је доступна здравствена заштита и колико је она квалитетна. – Узроци због којих живимо краће него суседни народи су свакако мултифакторски, али сигурно је да на преурањену смрт код нас значајно утиче епидемија кардиоваскуларних и малигних болести – каже за „Новости“ академик професор др Петар Сеферовић, кардиолог у Клиничком центру Србије и председник Европског удружења за срчану инсуфицијенцију. – Са Украјином и Русијом Србија заузима сам врх европске листе по учесталости оболевања од болести срца и крвних судова, које су код нас одговорне за чак 54 одсто укупног морталитета. Шта томе доприноси лако је закључити, ако знамо да су код нас дијабетес, који подмукло разара читав организам, артеријска хипертензија и инфаркт у значајном порасту. Контрола фактора ризика и здрав начин живота су оно о чему се све више говори, али још је то више реч него суштина, и није довољно заживело као начин понашања. За разлику од становника у развијеном западном свету, нарочито у САД, који су свој образац понашања одавно изградили на чињеници да би болест, што због одсуства са посла, што због трошкова лечења, врло брзо могла да их доведе до банкрота, у Србији се масовно ужива у пороцима као што су дуван, алкохол, пикантна храна, а онда се, кад здравље почне да издаје, од здравственог система, који гломазан и тром, често не може да одговори ни ургентним потребама, очекује брза и ефикасна интервенција: излечење као чаробним штапићем. – Превентивне мере које покушавамо да форсирамо су знатно боље него пре 10 година и ако мало ослушнемо у кафани ћемо, већ међу мушкарцима у четвртој деценији све чешће чути: „Нећеш, ваљда, то масно да једеш“ – наводи професор Сеферовић. – Ти помаци ка здравим стиловима живота, међутим, још нису у оној мери у којој би требало да буду. „Школски“ савети доктора: немојте да пушите, немојте да једете црвено месо, бело брашно, слаткише, заборавите и да постоји алкохол, обичног човека, прилично уморног од борбе за егзистенцију често додатно фрустрирају, јер их доживљава као покушај да му неко „заврне“ и последње „вентиле“ у животу. Опет, када се погледа листа најдуговечнијих људи на планети, из биографија се уочава да нису баш били беспорочни. – Тачно је, сви суперстогодишњаци су имали неки порок, али имали су и добру „јапију“, добру генетику, а та фамилијарна предиспозиција да се дуго живи је најважнија – каже професор Сеферовић. – Не изгледа као велика мудрост, али тајна је, ипак, у умерености. У Боки Которској прегледао сам Митра Лукиног. Тада је имао 104 године и потпуно здраво срце. Која машина може толико да ради? Ниједна! Зато и мислим да је срце врло близу оном што означава перпетуум мобиле. Shutterstock ТРКУ ЗА НОВЦЕМ ПЛАЋАМО ЗДРАВЉЕМ ИАКО су наши најближи суседи дуговечнији од нас, академик Петар Сеферовић каже да није уочио битније разлике у стилу живота: – Источно од Италије брига о здрављу није толика као на западу, а главни разлог је тај што један, рецимо, Американац, зна да када је „готов“ дође „у руке лекара и адвоката“. Од свих народа у овом делу Балкана, чини ми се да се једино Албанци не утркују по сваку цену за свим што долази са запада. Још нису толико „подлегли“ индустријализацији да јуре за зарадом, да раде 10 послова како би купили пет аутомобила и ко зна шта још. Ми остали би требало сваког дана да учимо да не може баш све да се стигне, и да сва та трка за материјалним има цену, коју често плаћамо здрављем. ИДЕАЛНО НЕ ПОСТОЈИ – ЧОВЕК који је измислио џогинг умро је у 62. години, и то је још један доказ да у животу нема идеалних ствари – каже професор др Петар Сеферовић. – То значи да човек мора да има оно нешто, да не кажем „од чега ће да умре“, него што му причињава задовољство. Ми маштамо да ће људски органи једног дана моћи да се мењају, али колико један људски орган оптимално може да ради, не знамо. www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:664304-%D0%A3-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B1%D1%80%D0%B6%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B5
