Одговарајући на „претње“ крвавог касапина и присног пријатеља посрнуле Француске Рамуша Харадинаја да се „не качи с њим“ и да се „не игра са Албанцима“ – туњаво, стерилно и млако, како му је и обичај када брани интересе Србије – Александар Вучић је рекао да „злочинцима и силоватељима не пружа(м) руку“. И онда, ваљда да би до краја утерао страх у кости и Харадинају и својим западним пријатељима, додао да ће – ипак! „Србија остати на европском путу, да ће радити на унапређењу нашег друштва, али да никога нећемо молити за отварање поглавља, нити претити рушењем и цепањем граница ‘као Албанци што су радили’ да бисмо нешто добили заузврат“. Овим је Вучић не само потврдио своју репутацију непревазиђеног мајстора једностраних уступака и празне реторике, већ и опослио још један посао за тај исти Запад који га, наводно, толико угрожава. Амнестирао је Тачија. Џабе се Дик Марти трудио и ризиковао живот не би ли истражио монструозне појединости Тачијевих крвавих трагова на Космету, његовог учешћа у организовању живог вађења и трговине људских органа, његових терористичких аката, нарко-бизниса и сличног. Александар Вучић је Тачија управо амнестирао. Јер, Вучић се руковао са Тачијем, не једном, него небројено пута. Дакле, по логици Вучићевог „оштрог“ одговора Харадинају – Харадинај је „злочинац“, али Тачи није. Иначе не би мајци Вучић толико често стискао Тачијеву руку, јер се он, како сама каже, са злочинцима не рукује. Ерго – што се Вучића тиче, Тачи није злочинац. Ово за Вучића није ништа ново. Пре неколико година – тачније, крајем 2013 – он је амнестирао управо и Рамуша Харадинаја – кога је само годину дана раније, у свом обраћању Савету безбедности УН од 5.12.2012. именовао као команданта извршилаца терористичког напада на кафић „Панда“ у Пећи 1998, којом приликом је убијено 6 српских младића и рањено 15 – тиме што је инсинуирао да то, заправо, није било дело шиптарских терориста, већ „лажна застава“ саме Србије. Односно, да су Срби намерно убили друге Србе да би то затим могли да припишу „невиним“ шиптарским терористима. Наравно, никад после тога Вучић није понудио ни један доказ за своју тврдњу. Зашто је онда с тим уопште излазио у јавност, не обазирући се на нови бол који је приредио породицама невиних жртава? Изгледа да је цео његов задатак био да додатно пољуља српски дух и, у исто време, да крила својим великоалбанским савезницима, како би, између осталог, могао што безболније да им гради пут до Ниша и пушта их да посећују Прешево и Бујановац кад им се хоће, и некажњено пуштају великоалбанске змајеве на утакмицама усред Београда. А то да ће, упркос свему, свим понижењима, гажењима правде, претњама, уценама итд. Вучић Србију наставити да држи кротко упрегнуту у јарам ЕУ-интеграција је, заправо, само Вучићев сигнал, и ЕУ и великоалбанским коловођама, да могу још жешће да нас притискају, понижавају, вређају и нападају, док нас скроз не исцеде и сведу на меру која им одговара – јер ће Вучић увек, у име свих нас, „окренути други образ“. После чега ће њихово дивљање моћи несметано, без последица, да се настави. Што се Дачића тиче, он је после Вучића, те исте вечери, 3.5.2017. у ударном Другом дневнику РТС, Србији саопштио да „неке западне земље не дају“ Србији да ратификује споразум са Руском Федерацијом о привилегијама и имунитету за Српско-руски хуманитарни центар у Нишу (али да ће он, наравно зарад јефтиних политичких поена, лично да пита Вучића зашто ми то не радимо). А онда је, да ствар учини још трагикомичнијом, додао: „Србија је суверена земља, извините молим вас!“ Пошто је Дачић, нажалост, министар спољних послова Србије, мора му се поставити питање – а којој то сувереној земљи неко може да забрањује, мимо међународних уговора, судова, Савета безбедности УН, да ратификује неки међудржавни споразум? Џаба питање: Дачићев одавно истренирани вазални мозак нема свест о суверенитету, осим флоскули која се користи у јефтине, дневнополитичке сврхе. Али ево још једног питања за Дачића – да ли су он, Вучић, Николић, било ко, икад информисали руску страну да им, ето, западне силе „забрањују“ да дају имунитет Хуманитарном центру у који је Русија несебично уложила поприлична средства? Да ли су руску страну о томе обавештавали сваки пут када су, ради кључне руске дипломатске подршке – обећавали да ће одобрити имунитет, као минимум минимума признања за руску великодушну помоћ у отварању Центра, допремању хуманитарне помоћи после природних катастрофа, спасавању угрожених српских живота, разминирању Србије од поганих НАТО бомби? Или су свесно обмањивали руску страну, знајући да им то њихове истинске, западне газде ипак неће дозволити – а да ће руска страна, због уважавања саме Србије, њима поново „прогледати кроз прсте“? Да ли је ово преоштар текст у време кад се, мало по мало, додатно стеже обруч око Србије, омча око њеног врата? Не треба ли да будемо трпељиви чак и према оваквој власти, у страху да нас не снађе нешто горе? Јер, то је оно што имплицитно виси у ваздуху, то је тај прекор који треба непрестано да виси над целом Србијом као Дамоклов мач: не дирајте напредњачко-социјалистичку власт, јер их „споља руше“. То је оно што треба да паралише сваку критику или отпор капитулантско-кооперативној политици која се води. Хајде онда да овде поновимо већ више пута постављено питање: а шта ми то бранимо? Стално самопонижавање? Вечно узмицање? Безалтернативно вазалство? Продају пољопривредног земљишта, вековног наслеђа предака, странцима? Увођење хомосексуалне пропаганде у школе? Потуљене намере да се, на мала врата, уведе ГМО? Распродају преосталих државних ресурса? Приватизацију воде и ваздуха? Јер су то те вредности због којих треба да ћутимо, погнемо главе и будемо захвални што, наводно, није још горе, и подржавамо власт, ма каква она била? Да ли треба, попут Чемберлена у Михену, да наставимо да бирамо срамоту да би избегли рат? Да би, како је Черчил тада прогнозирао – изабравши срамоту, на крају ипак добили и рат? Да ли ће то бити коначан исход бриселске издаје Косова, са Дачићем и Вучићем у главним улогама – одрицање од Лазареве бесмртне поруке: „Није важно каква сила нас напада, већ колику светињу бранимо“? Коначно одрицање од нашег косовско-заветног идентитета? Биће – ако и даље будемо беспоговорно прихватали да је овај пут којим нас упорно воде Вучић, Дачић и компанија, безалтернативан, у страху од нечег горег. То „горе“ нас онда, као ни Чемберлена, неће мимоићи.
