Најбољи Стаљинов диверзант

Николај Кузњецов је говорио на шест дијалеката немачког језика. Увек се трудио да говори другачијим дијалектом од саговорника да овај не помисли да су из истог краја. Кузњецов никада није био у Немачкој и лако су га могле одати неке ситнице које су биле познате сваком житељу одређене области.

За разлику од многих других обавештајаца чији су подвизи још увек државна тајна, Николај Кузњецов је данас чувен у Русији. Први истраживачи Кузњецовљеве обавештајне делатности били су Александар Лукин и Теодор Глатков (који је касније постао познати историчар специјалних служби). Они су се потрудили да у званичној Николајевој биографији не потенцирају много питања везана за његово порекло и хапшење крајем 1920-их. Другим речима, Кузњецов није био баш идеалан јунак тадашње књиге јер је потицао из имућне породице, а отац му је подржавао белогардејце и није хтео да ступи у колхоз.

Са друге стране, захваљујући условима које му је пружала породица упорни Николај Кузњецов је успео да стекне образовање у сибирској забити (његово родно село Зирјанка налази се 2.200 км источно од Москве). Родитељи су га послали 100 км од куће у градић који је имао средњу школу и добре наставнике. Тамо је он показао јединствени дар за језике. Учио је немачки у разговору са апотекаром и шумаром. То су била једина два Немца у целом граду.

Добар познавалац страних језика није био никоме потребан у Сибиру током 1920-их. Кузњецов је уписао техничку школу, али није могао да је заврши због „порекла“ и отпутовао је у руску републику Коми да тамо ради на сечи шуме и припреми дрвне грађе. Међутим, млади стручњак у почетку није имао много среће. Ухапшен је и осуђен на годину дана казнено-поправних радова „у пакету“ са руководством шумског газдинства које је ухваћено у крађи.

Архивска фотографија.

Дуг пут у престоницу

Већ после распада СССР-а Кузњецовљев биограф Теодор Глатков испричао је да су специјалне службе запазиле будућег обавештајца управо за време рада у републици Коми. Локално одељење Народног комесаријата унутрашњих послова обратило је пажњу на момка који је за годину дана научио коми-пермјачки језик и савршено говорио немачки. А једном приликом је без проблема савладао провалнике.

Николај почиње да сарађује са чекистима и тајно ради за Народни комесаријат унутрашњих послова у републици Коми и на Уралу, бори се против бандита и надзире странце који долазе у регион. Треба истаћи да је неколико организација за заштиту људских права које су истраживале репресије у републици Коми покушавало да оптужи Кузњецова за хапшења коми-пермјачких националиста, али нису могли да предоче убедљиве доказе.

Када се 1938. године централни апарат Народног комесаријата унутрашњих послова због репресија суочио са недостатком кадрова, Кузњецов је упућен на службу у Москву. Добио је изузетно редак положај – постао је супертајни специјални агент и добио документе совјетског Немца Рудолфа Вилхелмовича Шмита, стан у центру совјетске престонице и одређену слободу деловања. Пред рат су у Москву долазиле многе делегације из Хитлерове Немачке. Рудолф/Николај је вешто успостављао контакте са војним лицима, дипломатама и инжењерима који су га третирали као свог сународника.

Пасош Рудолфа Шмита. Архивска фотографија.

Диверзант

Почетком рата диверзантска активност у Совјетском Савезу није била на висини. Совјетска држава се припремала за офанзивни, а не одбрамбени рат. Познати историчар специјалних служби Александар Колпакиди у књизи „Диверзантска активност у позадини фронта“ наводи директиву Народног комесаријата унтрашњих послова која одлично карактерише стање у јулу 1941. године: „Одреди и групе се формирају на брзу руку, буквално за неколико часова, од лица која се међусобно не познају и не умеју да рукују оружјем“. Хитно су основане нове јединице, а за рад у позадини фронта су ангажовани професионалци. Николај је био један од њих. Он је неко време „стажирао“ у логору за ратне заробљенике, а у лето 1942. године се нашао код града Ровна са исправама у којима је писало да је он оберлајтнант Паул Зиберт.

Човек који никада није био у Немачкој тешко може да глуми Немца. Кузњецов је стално морао да контролише сваки свој покрет. Ево једноставног примера: када Рус наручује три кригле пива он показује бармену кажипрст, средњи и домали прст, а Немац показује палац, кажипрст и средњи прст. Довољно је у разговору само за тренутак изгубити пажњу и направити погрешан гест да се изазове подозрење код саговорника. Кузњецов је, међутим, одлично савладао немачку културу конзумирања алкохола и тако је навео немачког мајора да попије коју чашицу више, и од њега је сазнао да се планира атентат на лидере земаља Антихителеровске коалиције у Техерану. Александар Колпакиди пише да је „официр који извлачи податке по баровима и ресторанима у Ровну могао да сазна много тога, али не неку велику тајну“. Па ипак, аналитичари у Москви су од масе ситница које им је слао Николај успели да створе јасну слику будућих немачких планова.

Истовремено Кузњецов/Зиберт у Ровну вреба високе немачке функционере и официре који су били одговорни за злочине против цивилног становништва. Међутим, почетком 1944. године, после великог броја ликвидација које је реализовао Николај, око њега почиње да се стеже обруч. Он „даје“ себи чин капетана и сели се у Лавов где успева да изврши још неколико значајних диверзија, а затим доноси одлуку да се пробије на руску територију.

Илустрација: Петар Здоровило/ТАСС

Најпре га прати срећа: он и његови људи успевају да прођу контролне пунктове и изађу из града. Међутим, у сеоцету Боратин близу линије фронта Кузњецов наилази на украјинске националисте над којима су хитлеровци у тој фази рата готово изгубили контролу. У окршају против њих Кузњецов гине заједно са својим пријатељима.

Много година касније, у мемоарима „Обавештајна служба и Кремљ“, бивши руководилац Кузњецова и Медведева генерал Судоплатов написаће да је Кузњецова погубила „претерана вера у своју срећу“. А срећа је заправо била само последица његове хладнокрвности, обучености и спремности да се бори за своју земљу. Баш као што говори јунак филма „Подвиг обавештајца“: „Прави обавештајац мора силно да воли своју отаџбину“.

Судбина „Црвене капеле”, обавештајне мреже СССР-а у нацистичкој Немачкој