Дојче веле: Викиликс мора постојати

Хапшење Џулијана Асанжа је приоритет за САД, рекао је министар правосуђа Џеф Сешнс. Матијас фон Хајн сматра да је такав став према оснивачу „Викиликса“ напад на слободу медија. Викиликс је непријатан. Пре свега за организације које имају велику моћ а раде често ван домашаја радара јавности. Као на пример војска САД, тајне службе, дипломатија и политика САД. Но, демократија живи од те неудобности. Јер, она најбоље функционише када бирачи имају што је више могуће информација. Демократије и демократски легитимисане владе морају да издрже критичко гледање на своје активности. И то баш зато што под тим критичким погледом често не изгледају лепо. Тако је то било са видео-снимком „колатерално убиство“ из априла 2010. после којег је Викиликс преко ноћи постао светски познат. На снимку се види како је у нападу једног хеликоптера САД у Багдаду убијено 11 људи, међу њима и двојица новинара агенције Ројтерс. Или у случају објављивања више од 250.000 поверљивих докумената америчких амбасада у читавом свету. Или када је Викиликс открио да је НСА, тајна служба САД, шпијунирала канцеларку Ангелу Меркел. Када би Викиликс био кривично гоњен, био би то опасан преседан, који би отворио врата прогонима и других невладиних организација. Влада САД следи тај циљ. При томе не изненађује изјава министра правде САД Џефа Сешнса да за САД хапшење оснивача Викиликса Џулијана Асанжа има приоритет. Још протеклих недеља је шеф ЦИА Мајк Помпео свој први јавни иступ на новој функцији посветио наводној опасности која прети од узбуњивача. Помпео је Викиликс назвао „недржавном, непријатељском тајном службом“. У говору о националној безбедности пред вашингтонским трустом мозгова Центар за стратешке и међународне студије, Помпео је оспорио Викиликсу заштиту правом на слободу мишљења и завршио говор неприкривеном претњом: „То има да престане!“ Не чуди то што шеф ЦИА слика своју агенцију као једну фину организацију која само прикупља информације о непријатељима Америке. Не чуди ни то што се ни речју не спомињу оперативне активности ЦИА, на пример, са циљем да се руше стране владе. Али, то што баш директор једне тајне службе узима себи за право да јавно дефинише границе слободног изражавања мишљења – због тога ваља начуљити уши. Морају ли према Помпеовом мишљењу медији убудуће да се ограниче само на ширење саопштења за штампу. Јесу ли инвестигативно истраживање и објављивање неугодних информација сада исто што и „непријатељски рад тајних служби“? Шта је са другим медијима који су објавили материјале Викиликса, као што су Њујорк тајмс, Гардијан или Шпигел у Немачкој? Специјално ЦИА не воли Викиликс. Пре свега због објављивања серије докумената из које се види да ЦИА има сопствену хакерску јединицу чији се део налази у Франкфурту. А и да та организација користи слабости у софтверу и опреми паметних телефона, телевизора и других апарата како би могла да у њих „продре“. Но, највећа бламажа за тајне службе је то што очигледно нису у стању да чувају сопствене тајне. „Кофер са алаткама“ за упадање у електронске апарате је био у оптицају у хакерским круговинма пре него што је доспео до Викиликса. А то је довело у опасност све кориснике тих апарата. Зато та информација има дефинитивно велику вредност. То је и једино што би у процени рада Викиликса требало да буде важно: јесу ли информације тачне и имају ли информативну вредност? У том погледу, биланс Викиликса је засад – првокласан www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2709797/dojce-vele-vikiliks-mora-postojati.html