Дуг пут до слободе: Како су у царској Русији ослобођени кметови
„Руско село је постајало црначка северноамеричка плантажа из доба ујка Тома“, писао је Василиј Кључевски, аутор „Курса руске историје“, о положају руског сељаштва крајем 18. века. У то време је у Русији цветао систем кметства у коме су сељаци по закону били „везани“ за земљу којом су влададе спахије. Судбина сељака је била потпуно препуштена у руке спахијама.
„Везати људе за земљу“
Кметство се у Русији формирало крајем 16. и у првој половини 17. века. Пре тога су сељаци који су радили за земљопоседнике имали право да по сопственој жељи промене газду у време које је за то било предвиђено. Први свод закона Руског царства („Соборное уложение“) у потпуности је 1649. године забранио прелазак сељака.
„Држави је било потребно да веже људе за земљу“, каже историчар Александар Пижиков, главни научни сарадник Института за друштвене науке Руске академије за народну привреду и државну администрацију. Пижиков је за „Руску реч“ објаснио да су сељаци користили могућност да оду од свог газде и често су бежали у тешко приступачна подручја Русије, што даље од феудалаца и државе.
Русија је у 16. и 17. веку ратовала за проширење територије и били су јој потребни сељаци који су у случају рата могли бити регрутовани. „То се исплатило и спахијама јер су сељаци радили за њих“, каже Пижиков. У 17. веку је везивање сељака за земљу одговарало свим утицајним силама Русије.
Живот за друге
Кмет је живео и радио на земљи коју му је дао спахија и за то је плаћао принудним радом или земљарином. Принудни рад је значио да одређени број дана у недељи сељак оре њиву или копа кромпир за земљопоседника, а не за себе. Земљарина је подразумевала да сељак ради како хоће али је обавезан да у одређеном року преда спахији део летине или новца.
У 18. веку се кметство задржало и чак се појачало. На пример, за време Петра I (владао од 1682. до 1725.) проширила се пракса продаје или поклањања сељака. Сам император је кнезу Александру Меншикову поклонио око 100.000 одбеглих сељака. За време Катарине II (1762-1796) племићи су добили право да кажњавају своје сељаке и шаљу их на робију.
Како се коме посрећи
Нису сви сељаци у Русији били кметови. Један број сељака је радио за државу или за императорски двор, а не за спахије. У појединим подручјима, на пример, у Сибиру и на Северу, уопште није било кметства, тј. сељаци су били слободни. Али крајем 18. века ипак је било много кметова. Према пореским документима, кметови су чинили преко 50% становника Русије, у којој је тада живело укупно 40 милиона људи.
Живот кметова је зависио од тога колико су среће имали са газдом. Познат је случај Дарје Салтикове, спахинице са садистичким склоностима, која је до смрти мучила најмање 38 својих сељака (и поред тога што племићи званично нису имали право да убијају сељаке). Салтикова је 1762. године осуђена на казну затвора, али није само она тукла и понижавала сељаке. Сељаци готово да нису имали никаква права у односу на спахије.
Па ипак, историчар Александар Пижиков сматра да је Кључевски претерао упоредивши руске кметове са робљем у Северној Америци. „Наравно, сељаци су живели тешко“, слаже се Пижиков. „Међутим, они ипак нису били третирани као ствар. Имали су земљу на којој су живели и радили, мада не увек за себе“. Поједине спахије су се према сељацима опходиле са наклоношћу, пружале су им могућност да стекну образовање, па чак и помагале да постану слободни људи.
Тешки покушаји реформи
Павел I је предузео први покушај да олакша живот кметова потписавши 1797. године Манифест о тродневном принудном раду. Он је забранио спахијама да приморавају сељаке да недељом раде за газду, а за остале дане у недељи је заповедио да се деле на једнаке делове, тј. да сељак три дана ради за спахију, а три за себе.
Александар Пижиков истиче да је манифест Павла I са једне стране значајан јер је први пут показао да цар покушава да ограничи власт спахија над сељацима. Са друге стране, спахије се нису строго придржавале тог документа јер он није подразумевао никакве норме кажњавања у случају кршења.
Готово симболичан значај су имале и касније иницијативе руских императора. На пример, „Указ о слободним орачима“ Александра I (1803) дао је спахијама право да пуштају сељаке на слободу, али спахије нису журиле да га примене. Само 1,5% свих зависних сељака добило је слободу док је важио овај указ.
Преломни тренутак
Пижиков подсећа да је Русија задржала кметство до 1861. године, тј. дуже од других великих европских сила. Како истиче овај историчар, руски императори су навикли да се ослањају на племићку елиту, а значајан део те елите је имао своје кметове и није желео да мења постојећи поредак. Држава није хтела да иритира племиће и зато није дирала њихове привилегије.
Све је променио Кримски рат 1853-1856. године, када је Русија претрпела пораз од Британске империје и Француске. Један од разлога пораза, истиче историчар Александар Орлов, био је везан за економију. Русија је и даље била аграрна и полуфеудална држава, тако да је њена индустрија заостајала од европских земаља које су доживеле индустријску револуцију.
Потреба за реформама је постала очигледна, као и незадовољство народа. Александар II је по доласку на престо 1855. године рекао: „Боље је да се кметство укине одозго него да чекамо када ће оно само почети да се укида одоздо“.
Одложена слобода
После дугог периода припрема реформа је била окончана. Александар II је 1861. године потписао Манифест о укидању кметства. Тада је слободу добило 23 милиона кметова, а они су чинили 34% становништва империје.
Међутим, сељаци су и даље остали у зависном положају. Земља на којој су живели још увек је била у власништву спахија, тако да су морали или да је откупе, или да је напусте и оду да раде у градове.
Реформа је изазвала масовно незадовољство сељака, тако да је после ње у земљи било много бунтова. Многи су били уверени да је цар ослободио сељаке „стварно“, тј. са све земљом, а да су проклете спахије сакриле од народа истину. Сељаци су откупљивали земљу у наредних 45 година, тј. све до 1906, када су после народних побуна и револуције 1905. године власти укинуле плаћање за земљу.