За шаку долара: Како је Русија продала Аљаску Америци?

О продаји Аљаске у народу кола велики број митова, што није ни чудно, с обзиром да би се по мотивима ове приче могао написати авантуристички роман. Све је почело још током 1740-их, када је руски официр данског порекла Витус Беринг први открио обале Аљаске. Поједини морепловци су стизали до овог подручја и раније, али је управо Беринг 1741. схватио да је открио Северну Америку, а не неко ново острво. Поред тога, Берингу је пошло за руком да образложи економску оправданост урбанизације нове територије.

У повратку је Берингов брод избачен на безимено острво (сада Берингово острво) где је мореполовац са половином посаде изгубио живот јер није могао да издржи сурову зиму. Преживели морнари су у пролеће направили нови брод и допловили до Петропавловска, и то са великом количином скупоценог крзна. После тога су на нове територије упућиване читаве експедиције које су руским трговцима доносиле стотине хиљада рубаља.

Историја руских истраживања Аљаске

Зашто је Руска империја зазирала од насељавања Аљаске?

И поред ентузијазма трговаца и очигледне исплативости нових територија, званични Петербург није журио са „индустријализацијом златне жиле“. Руска Империја је страховала од међународних последица не желећи да се упушта у вртлог колонијалних ратова које су тада велике силе интензивно водиле. Због тога су се Аљаском бавили углавном приватни предузетници. Међу њима је најуспешнији био Григориј Шелихов, чија је компанија прогутала сву конкуренцију.

Велики допринос успеху компаније дао је Шелиховљев зет Николај Резанов, петербуршки функционер који је свесрдно пропагирао идеју насељавања Аљаске у владајућим круговима. После Шелиховљеве смрти Резанов је постао власник највећег дела акција његове компаније, а 1799. године је Павел I потписао указ о формирању Руске америчке компаније на основу Шелиховљевог предузећа. Руска америчка компанија је имала ексклузивно право и монопол на урбанизацију Аљаске, а уједно је имала и сву пуноћу власти на тим територијама, тј. вршила је административну и судску функцију у име руског императора. Резанову је додељена улога „шефа Аљаске“, и он је заиста свесрдно учествовао у њеној урбанизацији. Организовао је допремање намирница у Ново-Архангелск (тадашња престоница руске територије у Америци, данас град Ситка) и на своја два брода („Јунона“ и „Авос“) пловио је у шпанску Калифорнију. Тамо је касније направљена тврђава Форт Рос из које је координисано снабдевање насеља на Аљасци намирницама.

Николај Резанов. Илустрација: wikipedia.org (CC0)

Резанов је у то време већ постао удовац и покушавао је да се ожени младом ћерком команданта тврђаве Сан Франциско како би учврстио добре односе између Руске Империје и шпанске Калифорније. Међутим, није дочекао свадбу – погинуо је на путу у Петербург.

Проблеми Руске америчке компаније и страх од златне грознице

Будући декабриста Кондратиј Риљејев је 1824. године постао управник канцеларије Руске америчке компаније. Он се фанатично залагао за идеју да Русија урбанизује тихоокеанску обалу Америке од Аљаске до Калифорније и да је касније анектира. Петербург, међутим, није подржао те Риљејевљеве планове из већ поменутог разлога – није хтео да се увлачи у рат са половином европских сила и да квари односе са северноамеричким државама. Поред тога, није било ни довољно ресурса за експанзију јер је руско становништво Америке бројало свега неколико хиљада људи.

 Кондратиј Риљејев

Риљејев можда ни сам није био свестан да је негативно утицао на судбину Руске америчке компаније, јер је после гушења устанка декабриста 1825. године цар Николај I у великој мери изгубио интересовање за ту институцију. На руководеће положаје је именовао војна лица, тј. људе који нису имали „жицу“ за трговину, а сами себи су давали велике плате. Због погрешне финансијске политике према локалном становништву које је обезбеђивало крзно знатно се смањила и популација животиња са скупоценим крзном. Руска америчка компанија је доспела у кризу и могла је даље да опстане само помоћу државног новца.

После Кримског рата 1853-1856. године економија Руске империје није била у најбољем стању, тако да није било новца за даљу урбанизацију Аљаске. У том тренутку се у Петербургу већ знало за велике залихе злата и других руда у руском Новом свету, али нико није знао како би све то могло да се индустријализује. Ако би та информација била обнародована, тиме би се на руске територије могле привући гомиле копача злата. Користећи несугласице између Лондона и Вашингтона, Руска Империја је покушавала да изда Аљаску Сједињеним Америчким Државама у фиктивни трогодишњи најам, али је затим Компанија Хадсоновог залива (енглески еквивалент Руске америчке компаније, дејствовала је у Канади) понудила Руској америчкој компанији склапање сепаратног мира, тако да није више било ни потребе за фиктивним изнајмљивањем.

У питању је само цена: Последње године руске Аљаске

Предлог да се Аљаска прода први је изнео Николај Муравјов-Амурски, генерал-губернатор Источног Сибира. Било је то 1853. године. Он је известио цара Николаја I да се урбанизација територије дуж Амура одвија боље, а Аљаска само прави много проблема.

Затим је брат императора Александра II, кнез Константин Николајевич, почео врло упорно да предлаже да се проблематична територија прода. Велики кнез је сажето и крајње јасно формулисао три главна разлога због којих она треба да буде продата: неефикасност Руске америчке компаније, интензиван развој Приамурског краја и тежња за успостављањем савеза са Америком.

Могућност за преговоре се појавила 1866. године када је завршен Грађански рат у Америци. У том тренутку се већ више нико од високих руских функционера није противио продаји. Само је цена била у питању. Тада је на сцену ступио руски амбасадор у Вашингтону Едуард Стјокл. Он је издејствовао да се првобитна сума од 5,5 милиона долара подигне на 7,2 милиона долара. Стјоклу је помогао амерички државни секретар Вилијем Сјуард, принципијелни поборник идеје ширења територије Сједињених Америчких Држава на обе Америке.

Едуард Стјокл. Илустрација: Библиотека Конгреса

Стјокл је ноћу добио текст уговора о продаји Аљаске и одмах је, не чекајући зору, пожурио код Сјуарда. Овај је у то време играо твист и наредио је да се пробуде сви потребни функционери. Уговор је потписан око 4 часа ујутру. Председник САД Ендрју Џонсон није схватао корист од куповине Аљаске, али се по том питању ослонио на Сјуардово мишљење. Предузимљивом државном секретару једва је успело да прогура уговор кроз Конгрес јер је америчко друштво било скептично према куповини руске територије. Док је Сјуард убеђивао парламентарце Стјокл је конгресменима делио мито. Према неким подацима на то је потрошио 400.000 долара (истина, прича се да је половину тог новца руски амбасадор једноставно присвојио).

Вилијем Сјуард. Илустрација: Библиотека Конгреса

И поред свих потешкоћа Аљаска је продата Сједињеним Америчким Државама. Ова погодба је имала противнике и у Руској Империји и у САД (амерички медији су говорили да је Аљаска „Сјуардов фрижидер“ и „Џонсонов зоолошки врт поларних медведа“). Међутим, Америка је касније свакако имала користи од ове куповине, а Руска империја је за добијени новац купила железничку технику од Енглеске. Барона Едуарда Стјокла су многи у отаџбини прогласили за издајника. Високо друштво му није опростило „издају“, тако да је годину дана касније био принуђен да поднесе оставку. Цар Александар се захвалио свом посланику једнократном премијом од 25.000 рубаља и редовном годишњом пензијом од 6.000 рубаља. Поред тога, Стјоклу је остао и новац од мита којим је поткупљивао америчке конгресмене. Остатак живота је бивши руски амбасадор провео у Паризу.

Зашто је Русија продала Аљаску?