Дан и ноћ у јамалској тундри: Окусите номадски живот са узгајивачима ирваса

Илустрација: Александра Терјохина и Александар Волковицки, yamalexpedition.ru

У јамалској тундри морате пропутовати најмање 20 километара да бисте видели другог човека, а за време поларне ноћи дневна светлост не траје дуже од 5 часова. Људи овде највећи део живота проводе у тами, а кад хоће да попију шољу чаја, морају да оду до језера и „наломе“ леда. Воду греју на пећи на дрва која се популарно зове „буржујка“.

Брачни пар антрополога из Санкт Петербурга – Александра Терјохина и Александар Волковицки – годину дана су водили номадски живот у тундри заједно са породицом узгајивача ирваса. Александра је дуго имала жарку жељу да једном оде у такву експедицију на дужи период и да свим бићем осети живот народа који проучава, и та жеља јој се испунила.

Илустрација: Александра Терјохина и Александар Волковицки, yamalexpedition.ru

Младе научнике је у свој чум примила ненецка породица Серотето – Константин (33) и Албина (34) са шесторо деце и старим Константиновим родитељима. Они воде номадски живот са својим стадом од 300 ирваса од јужних области полуострва Јамал до обале Карског мора. Годишње пређу преко 500 километара. Живот узгајивача зависи од биолошког циклуса ирваса, и због тога су Ненци непрекидно у покрету – више него било који други народ у Русији.

Илустрације: Александра Терјохина и Александар Волковицки, yamalexpedition.ru

Припрема за „покрет“

Када се објави „покрет“, зимски дан почиње у пет сати ујутру. Домаћица устане пре свих осталих, скува чај и напуни њиме термосе. Затим двоје научника седну са Ненцима да попију чај и доручкују хлеб, маслац, рибу или месо које је остало од вечере.

Илустрација: Александра Терјохина и Александар Волковицки, yamalexpedition.ru

Након тога помоћу лампи и петролејки пакују ствари за пут. Одело и најпотребније ствари Албина и Александра пакују у „јухуну“, тј. санке које вуку ирваси, а Костантин и Александар за то време растурају „кораљ“, тј. тор који се прави од 8-12 саоница и у коме се држе запрежни ирваси.

Кад су ствари спаковане „ломи“ се и чум, тј. скида се покривач и расклапа се конструкција од мотки. Све се то товари на „нарте“, тј. саонице. Тада почиње „јорколава“, односно упрезање ирваса у кораљ, а након тога „аргиши“ (запрежни караван) креће. На првим саоницама је газда Константин. Он одређује правац кретања. Александар Волковицки каже да је „навигатор“ у номадској породици увек мушкарац, на ненецком „хасава“, тј. „господар тундре“.

На новом одморишту

Илустрација: Александра Терјохина и Александар Волковицки, yamalexpedition.ru

Међутим, ипак су у тундри главни ирваси. Они човеку дају и саму могућност да живи у суровим северним крајевима, и слободу да се креће на коју хоће страну. Када је лепо време ирваси трче 8-9 километара на час, тако да се за један дан пређе 20-25 км.

У зимском периоду се често подигне снежна олуја када је чум већ спакован а ирваси су упрегнути. Међутим, ако је нестало маховине којом се хране ирваси, онда ће Ненци кренути на пут чак и по снежној олуји. Ирваси су основа њиховог живота и једини њихов капитал. Због тога се газда пре свега брине о томе да они буду подмирени.

После пет часова вожње Константин проналази згодно место за ново одмориште, зауставља караван, силази са саоница и побада „хореј“, тј. дугачак штап којим управља запрегом. То је знак да је путовање за тај дан завршено и да ће на том месту бити постављен чум.

После врућег чаја из термоса сви заједничким снагама постављају чум. Дневног светла више нема. У мрклом мраку Албина и Александра при светлости лампи и петролејки преносе залеђене ствари из саоница у чум и намештају постеље, а затим ложе пећ. Још на старом одморишту су наместиле потпалу и сада остаје само да се наложи. За то време Александар и Константин нагрћу споља снег на чум да ноћу не дува промаја.

Кад је све то завршено две породице вечерају строганину (традиционално јело од сирове смрзнуте стругане рибе) или нешто припремљено на брзу руку. Узгајивачи понекад кувају или динстају месо, али га углавном једу „сирово“, тј. термички необрађено. Сирово месо је за њих важан извор витамина.

Свакодневица на одморишту

Илустрација: Александра Терјохина и Александар Волковицки, yamalexpedition.ru

Ненци старог кова сматрају да правом газди не доликује да седи у чуму по лепом времену при дневној светлости. У то време треба обезбедити дрва и воду. Александра узима велики џак и „ћускију“ која личи на копље са дрвеном ручком, а Албина секиру, и обе одлазе на језеро. Тамо Александра ломи лед на ситне комаде и пакује их у џак, а Албина тражи велику пукотину у леду и поред ње секиром одваљује велике комаде леда. Сав тај лед оне товаре на велике саонице и терају на одмориште.

Дрва су други важан ресурс за опстанак узгајивача ирваса током зиме. Постоје станице на које се специјално довозе брезови трупци за становнике тундре, где они долазе по дрва на моторним саоницама и са моторном тестером.

Породице које су далеко од такве станице скупљају грање жбунасте врбе. Она не расте на местима обраслим ирвасовом маховином, где се постављају чумови, тако да жене одлазе и по десетак километара од чума у потрази за грањем. Уобичајена слика на одморишту је „икебана“ од скупљеног грања, висока метар и по и заграђена од јелена, јер они чешу рогове о грање.

Људима који живе у граду тешко је и да замисле дан без туширања, али номадски начин живота и стална штедња дрва и воде „убијају вољу“ за таквим задовољством. Током зиме, када се деси да има доста дрва, Ненци загреју воду на пећи и оперу косу и рубље. Научници из Петербурга су понели у експедицију доста влажних марамица. „У тундри је однос према личној хигијени сасвим другачији, и свако би га у тим условима прихватио“, каже Александра Терјохина. „Зими се у тундри нико не купа. Сви се свакодневно умивају“.

Номадско образовање и цртаћи на таблету

Илустрација: Александра Терјохина и Александар Волковицки, yamalexpedition.ru

Пред ручак се хлеб унапред вади из саоница и ставља поред пећи да се открави. Векна свежег хлеба је у тундри права посластица. Људи који то знају увек понесу свежег хлеба кад пођу у ове крајеве. После ручка Александра учи ненецку децу да читају и пишу руска слова, да цртају и вајају. Она је у експедицији и антрополог, али и васпитачица номадског дечијег вртића.

Илустрација: Александра Терјохина и Александар Волковицки, yamalexpedition.ru

Тек после ручка је време за дуго очекивани одмор. Тада се сви окупе да гледају филм. Многи савремени узгајивачи ирваса имају телевизор, сателитску антену, лаптоп или таблет. За неколико вечери на одмаралишту две породице су одгледале све делове „Звезданих ратова“. Стари Константинови родитељи су пратили радњу са великим интересовањем и давали јунацима ненецка имена: Харико (Ушати), Тарцавеј (Длакави) и Паридена нилека (Црни злотвор).

​Александра Терјохина и Александар Волковицки, yamalexpedition.ru

После вечерњег чаја сви одлазе на спавање под топле „јагушке“, тј. женске бунде од ирвасовог крзна. Ако ирваси до јутра поједу сву маховину на одморишту, мораћемо поново да устанемо у пет сати ујутру и да се спремамо за пут. А ако нам се посрећи да маховине има много, можемо овде остати и месец дана, до следећег сељења.