Подгорица као место судара Мекејнове и Трампове политике

Да ли је Трамп одобрио експанзију НАТО у све државе бивше Југославије или је Мекејн киднаповао америчку спољну политику? „Сенатор из Кентакија“, говори Џон Мекејн мислећи на колегу Рaнда Пола, „ради за Владимира Путина… и не шалим се када ово кажем.“ Чиме је сенатор Пол заслужио да га назову плаћеником Владимира Путина? Одбио је да подржи Мекејнов позив за једногласну сенатску подршку да Црна Гора постане 29. чланица хладноратовског савеза, којег је председник Трамп назвао „застарелим“. ЗАШТО ВАШИНГТОН ЗАНИМА СУДБИНА ПОДГОРИЦЕ Окружена Хрватском, Босном и Херцеговином, Србијом, Косовом и Албанијом, Црна Гора је малена држава са популацијом бројчано сличном као Вашингтон (DC) и налази се на западној обали најосетљивијег полуострва у Европи. Какву стратешку корист бисмо имали од склапања савеза са Црном Гором, којим би била образложена наша потреба да уђемо у рат уколико нека од комшијских држава повреди границе Црне Горе? Историјски, Балкан је одувек био инкубатор ратова. У 19. веку Ото фон Бизмар је предвидео да ће, једном кад избије светски рат, то бити због „неке проклете глупости на Балкану.“ То се и догодило када је 28. јуна 1914. аустријски надвојвода убијен у Сарајеву од стране српског националисте Гаврила Принципа. Потпаљен вихором етничког, грађанског и секташког (овај термин се у енглеском често користи за верске ратове, прим. прев.) рата из 1990-тих, Западни Балкан поново политички кључа. Мило Ђукановић, дугогодишњи црногорски премијер, који се повукао на дан избора у октобру, тврди да је био мета атентата у организацији Русије, која је тако хтела да спречи приступ Црне Горе у НАТО. Русија пориче оптужбе. Међутим, у сенату је Мекејн беснео на Рaнда Пола: „Остварујеш интересе Владимира Путина… који покушава да раскомада ову малу државу, већ једном изложену покушају државног удара.“ Али ако је Црна Гора, преплављена корупцијом и криминалом, на ивици устанка или пуча, због чега би јој САД, без дебате у Сенату, дале ратне гаранције које би нас могле увући у конфронтацију са Русијом? Онај ко треба да објасни своје гласање по овом питању није Ранд Пол. То су они сенатори који су гласали да САД/НАТО дају ратне гаранције земљи коју највећи број Американаца не може да пронађе на мапи. Да ли ико, осим сенатора Пола, у овом случају поставља релевантна питања? Који витални амерички интерес је угрожен питањем ко ће доћи на власт у Подгорици, главном граду Црне Горе? Због чега Европа не може сама да реши овај проблем у њеном дворишту? Да ли је председник Трамп дао Мекејну, који је желео да председник Буш интервенише у Руско-грузијском рату – због Јужне Осетије! – одрешене руке да даје ратне гаранције нестабилним балканским државама? Да ли је Трамп одобрио експанзију НАТО у све државе које су настале у крвавом распаду Југославије? Или је Мекејн киднаповао америчку спољну политику према НАТО-у и Русији? Председник Трамп би требало да каже Сенату: нема више учлањењивања у НАТО, нема више америчких ратних гаранција, осим уколико их ја нисам препоручио или одобрио. Спољну политику води Бела кућа, а не Сенат. НОВА ИЛИ СТАРА СПОЉНА ПОЛИТИКА? Заиста, шта се догодило са спољном политиком за коју је Америка гласала – зближавање са Русијом, окончање америчких ратова на Блиском истоку и појачано финансирање сопствене одбране од стране богатих савезника? Заправо ће амерички – а не НАТО – трошкови на одбрану ове године порасти за више од 50 милијарди долара. Данас смо сазнали да је Пентагон осмислио план за слање додатних 1000 војника у Сирију. Иако делује да је калифат ИСИС пред поразом, овај шестогодишњи сиријски рат је далеко од краја. Ал Каидина филијала, Нусра фронт, постала је најјача побуњеничка борбена групација. Сиријска војска, уз подршку Русије, Ирана, Хезболаха и шиитских милиција са Блиског истока, освојила је највећи део територије који јој је потребан. Турска армија је сада у Сирији, као подршка савезничким побуњеничким групама. Њихов главни непријатељ су сиријски Курди, амерички савезници. Из нашег најдужег рата, у Авганистану, долази порука генерала Џона Николсона да смо ми и наши авганистански савезници у „пат позицији“ са Талибанима, и да ће му требати „неколико хиљада“ додатних америчких трупа – као подршка за 8.500 које је председник Обама тамо оставио кад је напустио кабинет. Неких 5000 америчких војника је у Ираку. Помажу да се ослободи Мосул од ИСИС-а. У Кабулу, Багдаду и Дамаску, терористички бомбашки напади се догађају на недељној, ако не и на дневној бази. Потом је ту и гомилање америчких трупа у Пољској, на Балтику, размештање америчког противракетног штита у Јужној Кореји након серије ракетних тестова Северне, док Русија и Кина најављују модернизацију својих нуклеарних арсенала, како би парирале америчкој противракетној одбрани у Пољској, Румунији и Јужној Кореји. Унутар и около вода Персијског залива, ратне бродове САД узнемиравају ирански патролни бродови, док Техеран тестира противбродске и противавионске ракете, како би Американцима послао поруку: ако нас нападнете, тај рат неће бити лагана шетња. Са или без комунизма, краја Хладног рата или колапса Бушовог Новог светског поретка, Америци је потребна нова велика стратегија, изграђена на чврстом темељу политике „Америка на првом месту“. Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ www.standard.rs