ПОЛЕМИКЕ Милорад Вукашиновић: Религија је кључ светске политике

Религијски и геополитички интереси стопили су се у нашем региону. Повезаност између геополитичке декомпозиције бивше СФРЈ и напада на организациону структуру СПЦ Од краја седамдесетих и почетка осамдесетих година 20. века улога религијског фактора све је значајнија у светској политици. Исламска револуција у Ирану и покрет верске мобилизације под окриљем Католичке цркве у Источној Европи, представљали су најаву једног новог светског економског и политичког таласа, који је своју кулминацију доживео деведесетих година прошлог века распадом Совјетског Савеза и урушавањем биполарне структуре света. По завршетку Хладног рата религијски чинилац опстао је као релевантан фактор у даљем прекомпоновању међународног правног и политичког поретка. Министарство правде САД је 1991. године, у поверљивом извештају, упозорило на јачање верског фундаментализма широм света. Овај документ садржи и процену да ће последња деценија 20. века и прве деценије 21. века бити попришта сукоба који су у основи верске природе. Догађаји после 11. септембра ова предвиђања су убедљиво потврдили. Занимљиво је да један број аутора (попут А. Дугина) заступа становиште о томе да се улога религијског фактора може тумачити и у строго геополитичком кључу. Према овој школи мишљења, све религије могу се посматрати у складу са основним геополитичким дуализмом „море – копно“. Дугин тврди да није случајно да је концепт ширења НАТО и ЕУ на исток пратила и експанзија утицаја католичанства, чак и у подручјима која се сматрају традиционално руским светом, попут Украјине. Тако је нама добро познати Карл Билт својевремено изјавио „да је православље опасније од исламског фундаментализма и да представља највећу опасност за западну цивилизацију“ (извор: руски сајт Восток). Подсетимо, пре најновијих догађаја у Украјини, тамошња власт је, уз обилату подршку америчке администрације, здушно подржавала црквени раскол. Чудна симбиоза геополитичких интереса транснационалног капитала и радикалних исламистичких покрета дошла је до изражаја и за време Арапског пролећа, током којег су мета необичног војног, економског и верског интервенционизма биле државе „исламског социјализма“ (Либија, Сирија). Слични покушаји су забележени и у Египту где је опасна секта Муслиманске браће (основана 1928) претила да ову земљу гурне у крвави грађански и верски рат. Није никаква тајна да је америчка администрација дискретно подржавала протесте на каирском Тргу Тахрир, као и да је месецима пре тога остварила контакте са представницима организације „Шести април“ (једне врсте египатског Отпора). До стапања геополитичких и религијских интереса дошло је и на постјугословенском простору. Наш историчар Александар Раковић о овом феномену написао је 2015. изузетну студију под насловом „Срби и религијски интервенционизам. Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије: 1990-2015″. Реч је о делу које се хронолошки бави манифестацијама религијског интервенционизма на српском историјском и етничком простору. Аутор уочава повезаност између геополитичке декомпозиције бивше СФРЈ и напада на организациону структуру Српске православне цркве, као последње институције која данас обједињава српски историјски и духовни простор. На основу архивске грађе, докумената и непосредних разговора, Раковић указује на улогу САД у не само војнополитичком него и духовном прекомпоновању постјугословенског простора, чија су прва жртва Срби, али и припадници других народа који живе у нашем региону. Уосталом, није ли се један од осам немачких захтева односио на промену свести српског народа. Милорад Вукашиновић, новинар www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:652843-Milorad-Vukasinovic-Religija-je-kljuc-svetske-politike