Да ли су Руси „настали од Срба“?
Српске илузије о Русима и Русији имају мноштво извора, али главни – они који доводе до данас распрострањених мегаломанских идеја о „Русима као српском племену“ – пре свега су последица пада општег образовања, деградације просвете (и посебно њеног утицаја на јавни дискурс), хипертрофије информација у ери интернета и, наравно, опште и озлоглашене таблоидизације медија и јавности. Добро је познато да огромна љубав српског народа према Русима није пропорционална са знањем српског народа о Русима, и огромне рупе које постоје у српској историјској свести се – у складу са националним фолклором – по правилу попуњавају митовима, а у последње време често и отвореним лажима и измишљотинама.
Ту треба нагласити пар објективних околности, а обе се тичу усвајања западних парадигми у формирању српске уџбеничке историографије. Српски уџбеници историје више од стотину година писани су по угледу на западне (немачке, француске и сл.), а Русија у њима фигурише као фактор практично тек након Петрових реформи (када се Русија „учлањује у клуб“ западних земаља), док оскудне информације о Русији 18. века најчешће користе искључиво као увод у Наполеонов конфликт са Русијом, који за велики део Европе представља прво суочавање са Русијом као историјском силом. То значи да се, рецимо, у школским уџбеницима историје који су деценијама били у употреби, изучавао стогодишњи рат Енглеске и Француске, или крсташки походи, али није било помена о, рецимо, Куликовској бици, Новгородској републици, па чак ни о Крштењу Русије.
Ксенија Симонова: "Ево шта бих хтела да научим од Срба..."
Паралелно са одсуством Русије из школских програма, међу Србима се, поготово у другој половини 20. века, изродило велико неповерење према званичној историографији, пре свега зато што се у СФРЈ из политичких разлога грубо „ретуширала“ новија историја српског и југословенских народа, како би се сервисирала званична идеологија интегралног југословенства. Познати историјски фалсификати, у пару са међу Србима популарном повиком против „германске школе“ историографије (чија је незаинтересованост за историју Словена тумачена као покушај да се словенска историја фалсификује и гурне под тепих), пољуљали су опште поверење народа у историографију као науку. Али док то није био проблем за образоване, за необразоване је то био позив да се сваки облик научно утемељене расправе о историји одбаци као безвредан, и да се свака измишљотина, или лична фантазија, прогласи равноправном са озбиљним историографским истраживањем, утемељеном на ваљаним изворима.
Када се на све то дода данас универзални доступ информацијама преко интернета, где свако може да напише шта хоће, и где мало ко проверава изворе и утемељеност онога што чита, долазимо у данашњу ситуацију да је фантастична проза псеудоисторичара и аматера – од којих један део чак и не крије да се бави фикцијом, а не науком – постала популарније штиво на интернету од озбиљних, сувопарних и опширних историјских студија – где ништа није црно-бело, ништа није једноставно, а информације нису уситњене у лепо обликоване и укусне залогајчиће који подилазе комплексима слабо образованих.
Девет тачака о Србији, очима младе Рускиње
То нас је довело у ситуацију да један добар део српске јавности има у потпуности исфантазирану слику српске историје. Псеудоисторичари, којима ниједно златно доба српске историје није довољно златно, измишљају приче о „античкој Србији“, која је постојала пре свих писаних података о словенским народима (и пре писане историје као такве) у којој се ова „древна“ и „права Србија“ приказује као некаква „античка Америка“ – војно најмоћније, технолошки најнапредније, и уз то културолошки најузвишеније друштво (за које никоме није јасно како је, у свој тој напредности, пропало). Иако се на овакве фантазије „претплаћује“ врло мали број наших суграђана, оне остављају свог трага на јавном мњењу. У Србији више није популарно говорити о „словенству“, што због горког искуства са политичким експериментом „југословенства“, што због неповерења у већину „словенске браће“ – пре свега у Хрвате и Бугаре (као најближе суседе). Занимљиво је да је у питању регионални тренд – сви бивши југословенски народи измишљају некакве претке који нису Словени – било да су у питању антички Македонци, Трачани, Илири, Келти, Етрурци или неки други народ. Ово доводи до тога да се у Србији братство са Русијом често не посматра у контексту свесловенског братства (као у 19. веку), већ се однос са Русима проглашава интимним и ексклузивним, док се други словенски народи из њега искључују (јер „сви су они окренули леђа Русима, осим Срба“).
А од идеје да су „Срби и Руси једини прави Словени“ до идеје да су „Срби и Руси једно посебно племе“ (а пошто немамо име за њега, назовимо га „Србима“) свега је пар лаких корака, поготово када нас не оптерећује никакво истраживање извора и конкретних података. У условима интернета на коме заиста можете прочитати све и свашта, у условима у којима нико више нема поверења у просвету, у условима у којима се просветом и историографијом грубо манипулише у политичке сврхе (поготово у другим земљама региона), кога може да изненади што су и Срби „пустили машти за вољу“, па своје политичке фрустрације из новије историје лече тако што себи присвајају успехе своје велике браће, за коју нико не оспорава да су им „најближи род на свету“?
Русија у српским медијима – између српских митова и западне пропаганде
Како се борити против тога? Само знањем, само стрпљивим, обимним и дугорочним бомбардовањем чињеницама, озбиљним историографским студијама, популарним емисијама о руској и српској историји и међусобним везама. Основни проблем измаштаних прича је у томе што су оне инстант употребљиве, лаке за памћење и пријатне за ухо – док је права историја често непријатна, мучна и тешка за варење. Зато фалсификати и лажи увек односе превагу над истином на кратки рок, али како време пролази, истина увек налази свога заштитника у правој науци и правој историји, и увек излази на видело.
Аутор је филозоф и аналитичар портала „Нова српска политичка мисао“