Ксенија Симонова: "Ево шта бих хтела да научим од Срба..."

– Ви нисте први пут у Србији?

– Да, пре пола године сам овде била као туриста, а сада сам дошла послом. Имала сам јаку жељу да се одмах вратим. Србија ми је као кућа. Веома ми се допада Храм Светог Саве, њега сликам у својим причама и наступима уживо. То је место које ми је драго и које волим. Београд је и иначе веома леп град, мада није класичног типа градње. Помало је хаотичан, али мени као уметници је веома занимљиво да га сликам.

Илустрација: Катарина Лане

„Постала сам уметница захваљујући Емиру Кустурици“

– Створили сте анимацију посвећену Србији: „ Живела Србија!“ Шта вас је инспирисало?

– Ја одавно волим Србију. Када сам имала три или четири године одгледала сам филм Емира Кустурице, додуше тада нисам знала да је то његов филм. Родитељи су купили видео-плејер, а то је у совјетској породици била велика реткост, и код нас су долазили људи из целог рејона да гледају филмове. Једном су ноћу моји родитељи одлучили да одгледају филм, а мене су успавали. Међутим, ја сам се пробудила и видела да они гледају филм. Видела сам рибу како лети и одгледала сам до краја иако ништа нисам разумела. Али све сам очекивала да риба излети из екрана и долети до мене. Од тада сам постала уметница, и све време тражим ту рибу. Када сам имала 20 година, најзад сам сазнала да је то филм „Arizona Dream“. У једном даху сам одгледала све Кустуричине филмове, а када је мој син имао 3 године и напамет је знао „Завет“. Недавно смо старији син и ја гледали филм „На млечном путу“. Вероватно сам захваљујући тим филмовима постала упола Српкиња. Пре него што смо дошли у Србију мислили смо да је то некаква надреалистична фантазија на тему Србије, а затим смо схватили да је све што он показује у својим филмовима практично истина.

Кустурица: Имам наду да ћу још неке добре ствари да урадим

– Како бирате теме за своје радове?

– Оне се саме бирају, ја никада не бирам. Србија је некако сама дошла. Допутовали смо овамо са групом поклоника из Јевпаторије. То је било моје прво путовање без обавеза. Обишла сам пола света, али све су то била путовања са наступима. А овде смо посетили светиње и манастире, то је било дивно! Схватила сам да сам спремна да направим анимацију о Србији, и та прича је у мени одавно сазрела, песме су одавно биле у глави, али сам песму „Тамо далеко“ чула тек овде – поклоници су је певали у аутобусу и научили су и мене, тако да моја прича почиње од те песме. „Ђурђевдан“ сам први пут чула како Цигани певају у филму „Дом за вешање“ и дуго сам мислила да она постоји само у тој варијанти. У манастиру Тршићу су ми рекли да постоји српска варијанта и мени се она веома допала. Та песма је финални део приче „Живела Србија“.

Руска анимација „Тамо далеко“

– 24. марта је почела операција „Милосрдни анђео“ које сте се дотакли у вашој српској причи. Она је преокренула живот целе Србије и српског народа. Шта сте осећали док сте сликали ту причу?

– Човеку је природно да саосећа и да се уживи. Ја сам живела баш на месту где су фашисти стрељали цивиле када су окупирали мој родни град Јевпаторију. Дуго сам живела одмах поред тог рова и од детињства ми је био тај случај познат. Бојим се авиона који лете изнад глава и схватам како то може изгледати. Замишљам шта говоре мајке својој деци док седе у подруму и шта предузимају да деца не плачу. Мени је блиска та српска драма. Кустуричино „Подземље“, које ја сматрам једним од највећих остварења светске кинематографије, постало ми је јасније зато што ја не делим Украјину и Русију. Та фраза из филма „Била једном једна земља“ и то што је Емир приказао како се један комад земље одвојио и отпловио – све је то и моје. Србима је јасно шта осећају житељи Крима. Ми смо још увек Украјинци, и наравно, ми смо Руси.

Илустрација: Катарина Лане

„Ја спадам у занесењаке који све пропуштају кроз себе“

– Готово свака ваша прича је прожета темом породице. Да ли вам ваша породица помаже у стварању?

– Моја породица је темељ мог рада. Необична је и сама прича о томе како сам почела да се бавим песком. Била сам обичан сликар-илустратор када сам се упознала са будућим мужем. Он ме је позвао да радим у часопису и затим смо засновали породицу. Касније смо основали свој часопис и он је излазио пола године, а затим је затворен. Била је криза, није имало шта да се слика, појавила се нека празнина. Да не бих пала у депресију муж ми је предложио да сликам нечим другим, и донео са плаже џак песка, просуо га на сто, и тако је почео мој нови живот. Три месеца касније сам учествовала у шоу програму „Украјина има таленте“, пола године касније сам у њему освојила милион гривни. Нисам ни претпостављала да могу победити јер пре тога никада нисам излазила на сцену.

Илустрације: Катарина Лане

– Сви креативни људи се разликују, неко пропушта кроз себе све што се дешава у свету, а неко се, напротив, ограђује од стварности и ствара сам у своме свету. Ком типу Ви припадате?

– Припадам оним занесењацима који све пропуштају кроз себе. Вероватно је то погрешно, треба живети за своју децу. Али ја радим, и не третирам то као добротворни рад. Ја сам више обичан волонтер, тако је испало. Најпре смо почели да снимамо филмове од песка да бисмо помогли у лечењу болесне деце са онкологије. И како онда човек да ствара слику која никога неће дирнути јер он сам није њу доживео? И зато ствараш животну причу тог малог човека и пропушташ је кроз себе, а гледалац после то осети. Све је то тешко, јер сам ја и сама мајка и схватам родитеље, али другачије се једноставно не може. Ми смо направили педесетак таквих прича. Данас, нажалост, многи јунаци тих наших прича нису више међу нама. Али у мојим радовима је остала успомена на њих.

Илустрација: Катарина Лане

– Како гледате на то што људи који припадају уметности и култури, као Захар Прилепин, одлажу перо и иду у рат?

– Ја мислим да уметник треба да буде изван политике. То што ја говорим није политичка изјава. Многи моји познаници ме оптужују због тога што сам донела политичку одлуку да после референдума останем на Криму. Али то је био мој људски избор. Тамо живе моји родитељи, тамо су сахрањени мени блиски људи, то је мој дом, ја немам где на другом месту да живим, ја нисам бирала заставу, једноставно сам остала код куће. Мени се чини да ми помоћу љубави треба да покушамо нешто да исправимо. У свету ионако има много гадости. Ја и даље волим своје украјинске пријатеље, волим Кијев и сањам да се вратим тамо. Али чини ми се да уметник који уђе у политику ретко кад остаје уметник. Емир је један од тих ретких примера. Треба бити прави геније да би човек бавећи се политиком остао доследан себи. Ја не знам за друге примере.

Зашто је писац Прилепин формирао свој батаљон у ДНР?

„Срби су пример свепраштања“

– Кажу да време све лечи и да је оно најбољи лекар. Али Косово је и даље жива рана Србије и српског народа. Планирате ли да на ту тему направите своју причу?

– Ја сам већ то учинила. Премијера тог диптиха који оживљава зове се „Ђурђевдан Косово“ и биће одржана управо овде. Моја пријатељица је посетила манастир код Митровице и чак је хтела да остане тамо као искушеница. Она ми је рекла како је православно Косово невероватно лепо, и то је по мом мишљењу најправославнија Србија која постоји у Србији. А затим ми је она испричала шта се догодило. Данас сам видела косовске девојке, чланице хора „Косовски божури“, оне су као деца преживеле те страшне догађаје. Мој пријатељ који је глумио у Кустуричином филму пореклом је из Јерменије, а Јермени су такође претрпели много бола. Он ми је рекао: „Срби су необични људи, они све праштају. Мислиш ли да се они љуте на Американце? Они не могу дуго да се љуте. Разумеш ли какви су они? Ми то никада нећемо схватити“. Срби су пример свепраштања. Они се и у најтрагичнијим тренуцима осмехују, као што то ради и Емир. И то није неки глупи осмех, то је осмех који помаже да се живи. То бих ја хтела да научим од Срба.

Ксенија Симонова планира да гостује у Србији до 2. марта.

Илустрација: Катарина Лане