Ђукановићеве оптужбе о руском атентату су очајнички покушај да се погура НАТО кандидатура ЦГ

Извештаје британских медија о руској завери за убиство бившег црногорског премијера Мила Ђукановића треба третирати као најобичнији цинични трик. Једино што је у њима тачно је то да Ђукановић уистину износи те оптужбе. Има ли икаквог утемељења или доказа за те оптужбе? Нема. Објављивањем оваквих лажних вести, британски медији су показали да су исто толико политизовани колико и њихови амерички мејнстрим пандани попут Си-ен-ен-а. Најјачи разлог да се ове неосноване оптужбе у старту доведу у питање је тај што оне потичу од Ђукановића, који има монументалну репутацију за корупцију и који очајнички покушава да погура пријем Црне Горе у НАТО, који већ два месеца стоји „заглављен“ у америчком сенату чекајући ратификацију. Ђукановић свесно баца овај мамац у јавност, користећи контекст хистерије која је захватила Вашингтон у вези оптужби да је Москва хаковала америчке изборе („Руси су криви!“), као и отворених напада „дубоке државе“, елемената обавештајне заједнице који објављују поверљиве информације, и мејнстрим медија који су управо скинули скалп генерала Мајкла Флина, сада већ бившег саветника за националну безбедност председника Трампа. Осим што на криминалан начин покушавају да збаце уставно изабрану власт – на исти начин на који су спроводили промене режима у другим земљама – они чине све што је могуће да блокирају било какво поправљање односа са Русијом које Трампова администрација има намеру да спроведе. Ђукановић се врло вешто убацио у овај наратив. Његова порука је једноставна: не смете да допустите да Руси победе. Ништа друго није битно. Дреком да „Руси долазе“ он покушава да одблокира процес ратификације црногорске НАТО кандидатуре. Имајмо на уму да се дебата у Вашингтону не води око тога да ли треба примити Црну Гору у НАТО или не због њеног евентуалног доприноса америчкој безбедности, јер је очигледно да Црна Гора ни на који начин не може допринети нашој одбрани. Главно питање је да ли ће врата НАТО остати отворена, поготово за Грузију и Украјину. Чини се да нико није заинтересован да постави питање зашто би Америка требало да буде савезник неког коме баш и није превише стало да буде савезник са нама. Анкете јавног мњења уопште не дају јасан одговор на то да ли већина Црногораца уопште жели савезништво са нама, с обзиром да оне најновије показују благу већину која је против, и то упркос бесомучној владиној пропаганди и урлању сорошевских медија. Још једна недавна анкета је показала да око 84% Црногораца жели да гласа о томе. Дакле, чак и солидна већина про-НАТО гласача жели референдум. Али Ђукановић неће организовати референдум зато што зна да би изгубио. Ђукановић је добро темпирао свој маневар. Он у исто време потхрањује и храни се анти-руском хистеријом која лежи у основи онога што је бивши конгресман Денис Куцинић назвао покушајем пуча против Трампове администрације. Чују се и отворени позиви „патриотама“ у обавештајним службама да збаце Трампа „за добро земље“. Није извесно да ли ће Ђукановић успети да уведе Црну Гору у НАТО на таласу русофобије. Оно што је сигурно је да је Америка на ивици тога да постане банана држава. Трамп има још врло мало времена да узврати ударац, и то снажно. Један начни да то уради је да покаже ко је газда и одбаци Ђукановића и његове трикове. Џејмс Џорџ Џатрас је бивши амерички дипломата и спољнополитички саветник републиканског вођства америчког Сената. Аутор је обимне студије, „Како амерички медији служе као преносници за намерно изазване ратове“. Twitter: @JimJatras