„Најважнија тема за Србију је дуално образовање“, објаснио нам је недавно премијер. „Уколико хоћемо да променимо своју земљу, мораћемо да прихватимо дуално образовање“, додао је. Променити Србију, по премијеровом објашњењу, значи следеће: „У Швајцарској се деца са 14, 15 година одлучују за занате, истовремено уче и раде. Просечно време када код нас млади почињу да раде је 30 година. Не могу наша деца да глуваре у 25. години и када их питаш шта радиш – да одговарају `чекам комбинацију`. Морамо да променимо тај начин размишљања“. Вучић је дипломирани правник, али никада није радио у струци. Прво и једино професионално радно место, пре него што је постао профи политичар, било је место директора хале „Пинки“. Тај положај добио је као члан странке. Тада је имао 26 година. Дакле, у његовом случају, „глуварење до 25. године и чекање комбинације“ није било баш сасвим неисплативо. Две године доцније постао је министар информисања. Од тада ништа друго није радио, искључиво се бавио политиком. Двадесет година након тога, управо од њега слушамо резил да је српска омладина лења и да јој треба „дуално образовање“, како би већ са 14 година почела да ради. Да, наша омладина нема баш претерано развијене радне навике и не цени физички рад. А да није то можда и зато што је мануелни рад у Србији слабо плаћен? Притом другог посла у Србији слабо има, а и тада само за чланове владајуће странке. Зашто би онда неко ко има 18 година устаја у 6.00, стављао пелену и цео дан проводио за машином – за 20.000 динара месечно? Иако српска омладина није физички радила, до сада је, ипак, у основној и средњој школи, стицала образовање које је раније било и прилично квалитетно (па чак и сада оно није сасвим рђаво). Функција образовања, уосталом, и није једино да обучи некога да ради, већ и да га научи да мисли и да усвоји културу свог, и других, народа. Зато се чак и у нашим средњим стручним школама уче, на пример, историја, књижевност, устав, језици итд. Дуално образовање – како нам представља Вучић, а какво оно и јесте у Немачкој – нешто је сасвим друго. Оно производи раднике који не само што осим своје машине не знају за остало, већ ни не желе да размишљају о осталом. У нашем случају дуално образовање је потребно како би се у Србији произвела јефтина радна снага за немачке фирме. У студији немачке фондације Бертелсман указује се на то да Немачка, која је данас главни партнер Србије у спровођењу реформе стручног образовања, има интерес да у земљама увозницама немачке индустријске робе створи довољан број мајстора који је могу одржавати и поправљати. Србија највише робе увози управо из Немачке, а овде је регистровано и око 400 немачких фирми. „Дуално образовање“ у Србији, с немачким фирмама као партнерима, олакшаће и добијање радних дозвола за компаније које своје раднике шаљу на рад у Немачку. „Све то говори у прилог тези“, каже се у једном критичком коментару, „да је дуално образовање начин да се инвеститорима обезбеди висококвалификована и јефтина радна снага о трошку (српских) пореских обвезника“. Наивно је мишљење да ће српски дуалци, и када буду радили за немачке фирме у Србији, имати плате као немачки радници. Циљ целокупне економске политике управо је да се наднице домаће радне снаге у Србији задрже на што нижем нивоу, како би стране компаније могле да остварују што веће профите. Српски медији су, 19. јула 2016, пренели вест из новосадске хитне помоћи о масовном онесвешћивању радника америчке компаније „Lear“, чији су погони смештени у магацинима луке „Нови Сад“. „У хали где је неколико стотина људи“, жалили су се тамошњи радници, „нема прозора и ваздуха, и није било клима-уређаја. Унутра је плус 50, а ми радимо 12 сати дневно. Људи су падали у несвест поред машина, а `Lear` је са једним новосадским такси удружењем склопио уговор тако да ко се онесвести има бесплатан превоз до куће или болнице“. „У фирми `Lear`“, каже се на крају текста, „запослено је 2.500 људи, а плата је 23.000 динара“. Када је једна огорчена радница ваљевског погона Горења упитала Вучића, док је ишао ка погону, да ли он зна под којим условима се тамо ради, он јој је одговорио: „Одмах ћу да питам (руководство!), никакав проблем са тим немам. Ако имате неког другог ко је обезбедио 300 или 2.500 радних места покажите ми!“. На то му је радница рекла: „Имате (у Горењу) жену која ради 24 сата“, да би од премијера чула: „Ја се дичим што радим понекад и 24 сата. Не знам за профит, ја га не узимам, али се трудим да радим што више и тиме се поносим“, рекао јој је. На то му је радница одговорила да она не би волела да њена деца раде 24 сата. „Можда ви не бисте волели, али ја бих волео да моја деца раде што више могуће“, одбрусио јој је Вучић. „Само да раде“. Овај дијалог је заправо прави економски и друштвени програм нашег премијера. Србија треба да буде земља дуалног образовања које производи раднике који би требало да буду срећни уколико раде „за страног инвеститора“ 24 часа, јер и он, премијер, наводно ради 24 часа „и тиме се поноси“. „Премијер је изразио очекивање“, каже се у једној вести од 13. јула 2016, „да ће његов син, пошто није уписао факултет, постати радник“. Наравно да не може бити искрена премијерова жеља да Данило Вучић збиља ради 24 часа, на 50 степени, за 23.000 динара. Тако нешто не би свом детету могао да пожели ниједан отац. Али то јесте премијерова порука за какву будућност остали Срби треба да почну да спремају своју децу. Као што је Владимир Димитријевић одавно приметио (Нови школски поредак, 2005, стр. 6), у евроунијатској визији поделе рада Србима је намењена улога искључиво „помоћног становништва“, односно помоћне радне снаге. Уосталом, то нам је директно саопштио и Герд Милер, немачки министар економије: „Србија је, истакао је, корачала храбрим путем, јер смањивање плата и пензија није био лак посао. Брже до богатства (данас) могу доћи инсталатери, стручна радна снага, него министри. ‘Бош-у’ (у Србији) нису потребни филозофи и политиколози, већ је су им важнији млади који су спретни у рукама и брзог схаватања“. Ето то је „визија за Србију“, то је план будућности земље која је, по прекјучерашњим речима нашега премијера, „искрен и одан пријатељ и партнер Немачке“. Сјајно је, за Герда и Александра, што смањујемо плате и пензије, а наша деца моћи ће да буду, у најбољем случају, водоинсталатери и бравари у ᾿Бошу᾿. Мантра о дуалном образовању саставни је део управо те „визије“. Избацивање општеобразовних предмета из стручних школа до сада је онемогућавао Национални просветни савет. Новим законом предвиђа се, зато, његово укидање, а министар просвете овим законом добија и овлашћење да непосредно именује директоре школа (који, затим, запошљавају наставнике). Тако ће кроз познато „једноначалије“ (нем. Führerprinzip) српска просвета, најзад, бити стављена под контролу. И од ње ће, коначно, моћи да буде направљен погон за производњу ᾿Бошових᾿ „инсталатера“. У овом тренутку троје просветара штрајкује глађу испред Владе Србије јер су им, због сукоба са директорима, одузете лиценце. Када се пак заврши ова најновија „реформа просвете“, када све буде, најзад, концентрисано, глајхшалтовано (нем. gleichschalten), упреподобљено потребама и интересима наших „пријатеља и партнера из Немачке“, у српској просвети више неће бити штрајкова, ни протеста – јер неће више бити српске просвете. Постојаће „дуално образовање“ – с једном памећу за „проле“, а са другом за „компрадоре“. Прва памет вероваће да је сјајно да српска деца буду „инсталатери“ и да раде за 23.000 динара, 24 часа дневно, „поносни што раде“. Друга пак памет знаће да је, док је „глупих прола“, најисплативије бити министар који своју земљу продаје атлантистичком Молоху, сребрњаке слаже у Швајцарској, а потомке намешта као менаџере у банкама и јавним предузећима. Докле ће нас сматрати „пролима“? И да ли ћемо ми, просветни радници, дозволити да стварно будемо утерани у дуално образовање?
