„Музика Србије и региона нису само Цигани, трубе и страствени плес“

– Како се у твом животу појавила Србија?

– Србија се, као и цео тај регион, појавила у мом животу случајно. Мој отац је 2001. године почео да ради у Србији и Македонији, па сам ја тамо често дуго боравио. Одлазио сам тамо преко распуста и проводио по неколико месеци.

– И уједно си се бавио музиком?

– Музиком сам се бавио на иницијативу родитеља. Још као дете сам ишао у музичку школу. Природно је што сам се заинтересовао за постјугословенску музику, када сам већ боравио тамо. Први певачи које сам чуо у том региону били су Балашевић и Бајага. То су прве плоче које је мој отац тамо слушао. Затим сам почео да слушам и друге рок бендове, на пример „Забрањено пушење“, „Прљаво казалиште“ и „Парни ваљак“.

Српски језик и даље популаран у Москви

Касније сам већ на неким студентским забавама свирао са тамошњим момцима и „упијао“ ту атмосферу. Њима је свима било веома чудно што је то мени занимљиво, и што ми је стало до тога.

– Јеси ли и језик спонтано научио?

– Да. Затим сам неколико месеци узимао часове да мало „доведем у ред“ граматику. Говорио сам течно, али неправилно. Учио сам језик на улици. Занимљиво је да су моји први „учитељи“ били људи родом из Босне и Херцеговине, из Мостара. То је оставило веома снажан утисак на мене. Иако се све дешавало у Београду, заволео сам босански дијалекат и још увек сам везан за њега.

Александар Дмитријенко / Фото: Алексеј Чижик

– Јеси ли све време био везан за нешто конкретно откако си доспео тамо као петнаестогодишњак? Или си „мењао теме“, па се периодично враћао на ону најомиљенију?

– Од своје 15. до 23. године (отприлике осам година) путовао сам само у земље бивше Југославије. Свако лето сам проводио тамо. Плански сам упијао и упознавао све што сам могао. И стално сам желео све више да сазнам. Није ми било занимљиво само да будем тамо (мада ми се и то допадало), него и да се упознам са разним људима из разних слојева. Било ми је занимљиво да све видим изнутра. Успео сам да толико усавршим говор да људи нису ни схватали да сам странац. Можда ми је помогло то што имам слуха за музику. Када сам био на некој журци у друштву (а тамо људи не говоре свакоме: „Овај момак је из Русије“), нико се према мени није односио као према странцу. То ми је много помогло да се стопим са том културом, са тим народом.

– Студирао си маркетинг и менаџмент, а затим си магистрирао на међународним односима у Дипломатској академији. Затим си радио разне озбиљне послове, а музика ти је била хоби. У московским музичким круговима си познат управо као извођач америчког фолка у стилу bluegrass. Како то да се младић толико „омађијан“ Балканом занима за амерички фолк?

Москва сузама не верује, али верује Бреговићу

– Амерички фолк ме је занимао много пре него што сам се заинтересовао за балканску музику. То је нешто што ме је увек пратило. Још у основној школи сам имао прве плоче америчког фолка, на пример Боба Дилана.

Та музика ми се свиђа из неколико разлога. Прво, то је потпуно акустична музика, а ја много волим акустичке инструменте. Друго, та музика захтева врхунску технику. Управо стил bluegrass омогућава да се усаврши техника на акустичној гитари, која се у другим стиловима најчешће доживљава као ритмички инструмент који служи за пратњу лаганих песама. Ја сам успео то да превазиђем и сада свирам гитару солидно, натпросечно.

Поред тога, свака традиционална музика има много компонената и особености које је увек занимљиво проучити. А ја волим да до најситнијих детаља проучавам оно што се тиче тема које ме занимају.

– Па ипак, било је само питање времена када ће твоја група Red Brick Boys почети да свира и песме на српском језику, зар не?

– Знаш, било је таквих покушаја. Моја група и још један другар покушали смо да направимо неки пројекат под називом „Три јарана“ који би свирао балкански етно-фолк. Нажалост, таква музика се није баш подударила са укусом људи који слушају наш бенд (а прилично је тешко придобити нову публику), тако да смо морали да обуставимо тај пројекат.

– А у чему је био проблем? Колико је мени познато, Куста и Брега одржавају у Москви по неколико концерата годишње, и увек су им пуне дворане.

Узајамна љубав Москве и Кустурице

– У томе и јесте ствар, што је било мало заинтересованих. То је музика која се у Русији не доводи много у везу са стереотипном „балканском“ музиком. Можда Србима није пријатно да то чују, али у Русији постоје одређени стереотипи о „Балкану“ и Србији, која је многима оличење тог замишљеног „Балкана“. То су некакви страствени плесови, трубе, Цигани и друге декорације у класичним Кустуричиним филмовима. Управо то се „увози“ у Москву и продаје публици.

Другим речима, оно што руски читалац и слушалац асоцира са речима „балканска музика“ није музика коју смо ми свирали. Ми смо, напротив, правили нешто тужно, сетно и романтично, што је вукло на аутентични севдах. Стихови Алексе Шантића, оно што је било на репертоару Јадранке Стојаковић и Сафета Исовића. Управо онај стари севдах, неискварен аранжманима у стилу поп музике. У групи смо имали хармонику, гитару и виолончело. Неколико наших снимака „уживо“ постављено је и на интернет: песме „Емина“, „Снијег пада“... Публика која је заинтересована за Балкан није могла да се прилагоди таквом формату, јер су сви желели страствени плес и Цигане.

Александар Дмитријенко / Фото: Алексеј Чижик

– Па ипак, ти учествујеш у новом пројекту који оријентационо треба да стартује у првој половини марта. То је серија „музичких семинара“ тј. концерата са предавањима на тему српске и друге постјугословенске музике. Планираш да обухватиш и фолк, и рок, и популарну музику. Реци нам нешто више о том пројекту?

– То ће бити другачији формат. Он је у већој мери образовни и оријентисан је на аудиторијум који се боље разуме у српске теме. Поред тога, то може бити занимљиво и српској дијаспори. Због тога ми целу ту причу организујемо заједно са језичким центром „Разговор“ који је познат у Москви и у коме су за непуних 10 година постојања стотине грађана Русије научиле српски језик, и са легендарним рестораном српске кухиње „Југос“. Треба показати московској публици заинтересованој за „Балкан“ да музика Србије и целог региона нису Цигани и страствени плесови. Све је то веома различито, иако се пева на истом језику. Све то има своје различите аспекте. Рецимо, у Србији постоје музичке традиције Војводине, Шумадије и Јужне Србије, и оне се међусобно разликују. Ја ћу покушати у пет наступа (у виду концерата спојених са предавањем) да што више тога испричам и одсвирам.

– Према томе, добродошли московски љубитељи Србије и читавог балканског региона! Пратите новости на нашем сајту или на Александровој страници на Фејсбуку.