Куда води конфликт између Русије и Белорусије?

Пограничне зоне

Рекло би се да се није догодило ништа страшно. Русија је увела режим пограничних зона сличан ономе који је Минск увео још у јесен 2014. године. Судећи по објашњењу Федералне службе безбедности РФ, нису планирани никакви „гранични прелази“, тј. контролни пунктови где би се проверавали људи и возила. Реч је само о већој пажњи која се посвећује пограничним подручјима.

ФСБ објаснила зашто уводи пограничну зону на граници Русије и Белорусије

Званично образложење је да се ради о контроли нелегалног промета наркотика, кријумчарене робе и проласка непожељних лица. То је и разумљиво, с обзиром да Белорусија уводи петодневни безвизни режим са многим земљама. Међу њима су и државе са високим стандардом, попут САД и земаља Европске уније, али и земље које „генеришу“ велики број миграната у свету: Вијетнам, Хаити, Гамбија, Индија, Кина и др. Додуше, постоји ограничење у том смислу што „безвизни“ посетиоци Белорусије морају имати вишекратну шенгенску визу или визу неке од држава Европске уније са обележеним уласком на њену територију и повратну авионску карту. Али и поред тога у извесној мери постоји опасност од продора нелегалних миграната.

Далеко већу забринутост безбедносних структура Русије, судећи по оценама експерата, изазива могућност продора на руску територију припадника „Исламске државе“ – терористичке организације која је забрањена у РФ. Они преко Белорусије могу ући у Русију и из европских земаља, где се заправо често и регрутују. Будући да Русија ратује против терориста, она не може потценити ни ову потенцијалну опасност.

Лукашенко сматра да Русија компликује односе

И најзад, може бити да узрок стварања пограничних зона уопште није у поменутој одлуци Белорусије. Наиме, не ради се само о потенцијалним украјинским диверзантима (већ су похватане неке групе у покушају да продру на територију РФ). Ради се о томе да је садашње заоштравање ситуације у Донбасу изазвано само тежњом украјинских политичара да задрже свој искључиви статус и „славину“ из које им цури помоћ, с обзиром да губе подршку са друге стране океана и већ им се љуља тло под ногама. То значи да се може очекивати даља ескалација и додатни прилив избеглица, а за тако нешто је боље припремити се на време. То је највероватније главни разлог потеза Москве.

Лукашенко признао да се свађа са Путином и оптужио Порошенка за Донбас

Лукашенков демарш

Други фактор који је могао изазвати такву реакцију Кремља су односи у Евроазијској унији. Није потпуно јасно да ли је Александар Лукашенко своју одлуку о петодневном безвизном режиму усагласио са партнерима из интеграционе алијансе.

Зашто Русија инсистира на Евроазијској унији

Ово није први демарш Минска упућен савезним структурама. Белорусија је већ изразила засебан став у оквиру ОДКБ када је отворено одбила да у случају кризе стави своје трупе на располагање. Москва је на то реаговала „скромним обарањем погледа“. Затим је Лукашенко демонстративно одбио да на територији Белорусије размести руску ваздухопловну базу. Није она посебно ни потребна Русији, али према општеприхваћеном политичком „бонтону“ није лепо залупити врата после толиких усаглашавања, јер се тиме савезник доводи у непријатну ситуацију. Москва се правила да се ништа није догодило. Међутим, то што Лукашенко недавно није хтео да дође у Петербург на потписивање докумената Евроазијске економске уније није ништа друго до директно упућивање изазова читавој структури, што је изазвало недоумицу шефова осталих чланица.

Лукашенко: Русија се уплашила да ће се Белорусија окренути према Западу

Како ветар дува

И најзад, трећи фактор је промена односа између Русије и Европе. Раније је Москва гледала кроз прсте белоруском лидеру када је он спроводио „диверзификацију политичких вектора“. Свима је јасно да је Лукашенко имао највише користи од контрасанкција које је Москва увела европским земљама и од „минског формата“ преговора о Украјини. Међутим, таква политичка превртљивост може бити опасна у садашњим условима, када се побољшавају односи Русије са САД и упадљиво се погоршавају њени односи са европским престоницама. Ово утолико пре што се у Европи већ годинама у појединим круговима говорка о томе како би требало одвојити Белорусију од Русије и помоћи јој да и она доживи судбину Украјине. Истина, постоје и други политички кругови, који сматрају да Русија и Европа треба заједно да помажу Белорусији у транзицији када Лукашенко једног дана не буде више председник. Њихови гласови, међутим, не одјекују тако снажно.

Лукашенко види „сувише проблема“ у односима Русије и Белорусије

Највероватније ће се конфликт завршити као и увек, у корист Минска. Па ипак, Лукашенко би морао да схвати да се свет променио, и да оне политичке пируете које су биле ефектне почетком 2000-их данас већ изазивају све већи револт. Наравно, Русија неће одустати од савеза са Белорусијом, али ће Минск у неком облику ипак бити озбиљно упозорен. И тешко да ће се то упозорење тицати чувања граница. Највероватније ће се оно односити на трговинско-економску сферу – најболнију тачку белоруског председника.

Аутор је угледни руски политички и друштвени активиста.

Белорусија игра своју игру