Данијел Игрец: Београд или Приштина – ко изазива рат?

Јучерашња дешавања везана за ситуацију на Косову и Метохији поново су показала коме је у интересу ново распиривање оружаних сукоба на Балкану. Сагледавајући све околности које су наступиле у последњих неколико дана тешко је рећи да су јучерашњи догађаји на било који начин повезани са намером режима да прикрије да је тзв. Косово и званично добило право да користи свој међународни позивни број. Са тим је јавност свакако била упозната већ у октобру прошле године и свако позивање на то као на узрок „унапред припремљених“ напетости на КиМ је скретање пажње са суштине проблема. Већ недељама трају смишљене провокације Приштине да на северу КиМ изазове тензије и нађе оправдање за насилну интеграцију тог дела Србије у своју квазидржавну творевину. Уплашена непредвидивим развојем догађаја на међународној сцени, слабљењем моћи западних покровитеља косовске независности и несигурна у даљу безусловну америчку подршку пројекту „Косово Репубљик“, Приштина покушава да спроведе својеврсан војно-политички „Блицкриг“ и питање статуса КиМ реши у своју корист. О томе сведочи и изјава Хашима Тачија који захтев Србије да се што пре формира ЗСО представља као „вид ратне пропаганде која спречава потпуну интеграцију Срба са севера у јединствену косовску државу.“ У прилог томе говори и извештавање појединих медија да су о плану дестабилизације прилика на терену од стране косовских Албанаца Србију обавестиле и руске обавештајне службе. Видимо да Приштина није спремна да прихвати ни један тако миноран захтев Србије као што је оснивање ЗСО. За сепаратистичке косовске власти бриселски преговори заправо никада нису ни постојали. Јер да јесу оне не би предузимале једностране акте и прибегле противправном проглашењу сецесије, усвајајући неприхватљиву „Декларацију о независности“. За Приштину је постојала само политика уцена и диктата коју је она заједно са својим атлантистичким менторима са Запада наметала Србији. Сада када се ти исти ментори налазе на прагу великих унутрашњих подела и промена односа снага у свету Приштина више није у позицији да одуговлачи са „преговорима“. Суочена са несташицом времена она прибегава методама тоталног напада, надајући се да ће Београд и овога пута да подвије реп међу ноге и пристане на коначан ударац – писмено признање косовске независности. То би значило потписивање обавезујућег међународног уговора који би Приштини дао столицу у Уједињеним нацијама, а Београду заувек одузео право да се позива на Резолуцију 12 44 и обнови суверенитет у јужној покрајини. Због тога тзв. косовским званичницима не одговара „статус кво“. Не одговара им да воде било какве преговоре о правима Срба на КиМ јер њихово време полако истиче. Због тога журе да што пре заокруже своју „државност“ и Србију ставе пред свршен чин. У тој својој намери рачунају на заплашеност Србије; надају се да ће претњама и уценама постићи да она без велике дреке и галаме и без предузимања адекватних безбедносних контрамера пристане на све њихове услове. Није Београд тај који изазива рат. То чини Приштина. Већ годинама су успевали да нас политиком заплашивања натерају да им уступамо део по део свог суверенитета. Паралеле са овим процесом можемо повући са дешавањима из недавне историје. Тако су и за време ратова 90-их Запад и наши противници на Балкану користили методе уцењивања како би од Србије изнудили што више уступака. Наметати Србима захтеве и када прихвате наметати још веће да би одбили и да би их се онда прогласило кривим за пропаст преговора. Јако добар пример такве политике је био Рачак. Темељи растакања суверенитета Србије постављени су за време прошлог режима, пребацујући питање КиМ са УН на ЕУ и у мандату актуелног режима потписивањем антиуставних бриселских споразума. Куцнуо је час да схватимо да време овога пута игра у нашу корист. Поред времена ту су и Русија и Кина. Шиптари више немају безрезервну подршку Запада за рат, нити је Србији потребан нови рат. Али оно што Србији јесте потребно је да покаже да више неће устукнути пред њиховим захтевима, да више неће пристајати на њихове услове, провокације и политичке диктате. За Београд је кључно да заузме јасан државотворни став да је спреман да одговори на све безбедносне изазове, и да више не чини ниједан уступак нити потписује било шта на штету српског народа. Србија мора да прекине бриселске преговоре. Дијалога нема са институцијама које делују ван правног поретка Резолуције 12 44 и државног Устава. Србија мора да буде свесна историјског тренутка у којем се налази и да полако покрене процес враћања питања КиМ пред СБ Уједињених нација. Време и околности су на нашој страни! Хоћемо ли умети да их искористимо? Данијел Игрец ПАТРИОТ patriot.rs/danijel-igrec-beograd-ili-pristina-ko-izaziva-rat/