Урушавање институција културе (2): Зашто се Коларац окреће у гробу

Када је Илија Милосављевић Коларац, један од најбогатијих Срба свог времена, решио да отечеству остави сав иметак не би ли се земљаци који нису имућни образовали и просветлили, вероватно није могао ни да наслути да ће се према његовој племенитој идеји толико бирократски односити. Век и по касније од завештања, згради у ужем центру српске престонице сазиданој од његовог новца, прети затварање. На то је недавно упозорила Мирјана Лазаревић, музичка уредница Коларца, зграде у којој се налази најбоља, а неки кажу и једина концертна дворана са добром акустиком у земљи. Она је алармирала јавност да новца за основно одржавање нема, да су запослени на минималцу и да установа још није затворила врата само захваљујући ентузијазму запослених. Коме год да су се обраћали, од града до Министарства културе, сви су се правдали да нису надлежни за задужбину чији су оснивачи приватна лица. Најгора зебња била им је та да, ако би дошло до гашења институције, не би било шире реакције. Ту се, сва је срећа, уредница преварила. Након што се изјадала новинару „Данаса“, преко друштвених мрежа уследили су револтирани коментари. Један Милош П. саркастично је упитао шта ће нам Задужбина када ћемо имати музичку фонтану, мислећи на Славију, једну од напрометнијих кружних раскрсница на којој се гради музичка фонтана, након што је уклоњен споменик Димитрији Туцовићу! Или један Софроније који подсећа да је потребнији новац за покривање дугова фудбалском клубу Партизан него „тамо некакве Коларчеве задужбине“. „Ко је уопште тај Коларац? Да је неко битан ушао би и у Парове до сада“, једак је овај твитераш. Нема за клавир, има за фудбал Држава је експресно одреаговала када је фудбалски клуб Партизан недавно замолио премијера да им помогне у измиривању дуга од 360.000 евра, јер им у супротном прети суспензија из Европе. Истовремено већ неколико година траје акција прикупљања новца за нови концертни клавир у Коларчевој задужбини. Клавир кошта стотинак хиљада евра и на њему би свирали најеминентнији пијанисти света, који и до сада нису заобилазили Коларац. Велика сала Коларца прославиће 85. рођендан 4. фебруара, када у њој наступа виолиниста Немања Радуловић са пријатељима. Велико је питање да ли ће нови Стенвеј стићи до тада, јер руководиоци у култури нису на „краткој“ линији са председником владе. Ко наслеђује Нушића Већ годинама Народно позориште има в. д. управника, а на конкурс за првог човека нису се пријавиле особе значајнијег културног дела. – Пада ми на памет, рецимо Љуба Симовић, не знам да ли би он хтео, али са таквим људима треба разговарати о месту управника. Знате, то је позориште у којем су један Нушић, један Милан Грол били управници. Не треба нама само менаџер, него неко ко ће дати тон институцији, личност која ће вратити дигнитет том позоришту. Дух једног времена, атмосфера једног друштва, начин на који се говори, скупштина, све је то култура. За штеточински дух у култури нису одговорне певачице, већ политичка тенденција. Премијер не гостује на Јавном сервису, већ на Пинку – оштра је Борка Павићевић. Због гневне јавности узврпољили су се и они код којих су народни новци, па је на крају из Министарства културе обећано да ће се наћи решење. – Коларчева задужбина не сме да се уништи. Прво зато што је то једна од најважнијих културних институција. Узмите само колико је ту људи узимало часове и додатно се образовало, колико је предавања и концерата било. Пример ове задужбине нам указује да је неко у нашој прошлости сматрао да је то потребније него да себи купи луксузни ауто. Коларац је ужасно битан, јер је и пример важности задужбинарства и континуитета изградње институција – каже Борка Павићевић. И док слушамо велике приче о патриотизму, о националним добрима ми, како примећује Павићевић, присуствујемо њиховом урушавању. И то годинама. Ослободити се бирократије Борка Павићевић указује и на то да институције културе нужно морају да се трансформишу. – Не можете да имате Народно позориште с истим бројем запослених као у време када је радила једна Трепча. Србија није више држава у којој постоји привреда, те ни Народно позориште не може имати 900 запослених. Установе културе морају да се ослободе огромне административне оперативе наслеђене из времена када је радила производна привреда. Када сам била у Управном одбору Народног позоришта био је 81 члан логистичке помоћи, шта год то значило. Истовремено, портир не зна шта се те вечери даје на репертоару. Да сам ја то рекла код Мире Траиловић, не бих дочекала јутро – наводи наша саговорница. Наставиће се… ПОВЕЗАНО: *Урушавање институција културе (1): Благо у мемли и скелама аутор: Ј. Арсеновић ИЗВОР: ВЕСТИ facebookreporter.org/2017/02/01/%D1%83%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B8%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B5-2-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE/