У мају 1954. године, „група људи добре воље“ из 12 земаља Европе и САД, састала се по први пут у хотелу Билдерберг, како би разменила погледе на трансатлантске односе. Оно што је уследило, међутим, било је зачетак EU и NATO какве познајемо данас. Јавности су од недавно доступна документа, односно званични извештаји са такозваних “Билдерберг конференција”, које су одржаване на годишњем нивоу у периоду од 1954. до 1995. године. Прва такозвана Билдерберг конференција одржана је у холандском градићу Остербику. Од 29. до 31. маја 1954., у хотелу Билдерберг по којем је група (The Bilderberg Group) добила име, окупиле су се 82 утицајне особе из света дипломатије, политике и бизниса, како би разговарали о продубљивању односа Западне Европе и SAD. Циљ је био проналажење заједничког приступа решавању главних проблема и “неспоразума” пред евроатлантском заједницом. Оно чиме је конференција, међутим, резултирала, јесте процес уједињења западне Европе у Европску унију и позиционирање NATO као главног одбрамбеног механизма Европе и SAD. Оснивачку Билдерберг конференцију иницирали су и организовали холандски принц Бернард од Липе Бистерфелда, личност позната по приватним и финансијским скандалима, и пољски политичар Јозеф Хијеронимус Ретингер, један од оснивача “Европског покрета”. Њих двојица, као председник и генерални секретар, дефинисали су агенду која је била усресређена на пет горућих питања: “1. Однос према комунизму и совјетској Русији; 2. Уједињење Европе; 3. Европска одбрамбена заједница (EDC) и европска одбрана; 4. Проблеми прекоморских територија; 5. Економски проблеми”. Одабир званица према веома строгим политичким и професионалним критеријумима – то су морали да буду високо стручни и признати људи, упознати с текућим проблемима и дубоко привржени западној демократско-либералној политичкој традицији и нераскидивој вези Европе са Сједињеним Државама – ишао је под руку са идејом о продубљивању економских односа, слободне трговине и културно-друштвене размене зарад бољег разумевања Европе и SAD. NATO и EU као одбрана од СССР-а Ипак, концепт Европске уније и NATO, пре је произашао из суштинске потребе за заједничком одбраном од перципиране претње СССР и експанзије комунизма. Чланови групе били су на првој конференцији сагласни да је мултилатерални договор као што је NATO најбољи начин Запада да одговори на комунистичку претњу. Забринутост поводом експанзије комунизма била је веома присутна 1954. „Пред тренутном опасношћу, Запад мора деловати јединствено“, наводи се у извештају. „Некоординисана акција, неодговорни потези, одлуке које утичу на савезнике, а донете су једнострано, све то доноси велики ризик од тога да пружимо непријатељу моменталну шансу и оружје којим би поделио Западни свет“. Овај забринути став пратио је и “утопијски сан о европском јединству”, који је према мишљењу већине учесника постао “неопходност времена”. Ипак, основна сврха уједињења Европе, како се види у извештајима са конференције, заправо је ударац на идеолошке темеље комунизма. “Комунистичка идеологија, од Маркса, преко Лењина и Стаљина, тврдила је како ће се нације Запада урушити услед унутрашњих раздора и међусобних размирица. Уколико се постигне функционално јединство, основни принцип комунизма ће бити уништен”, наводи се у извештају с панела насловљеног “Европска унија и Европска одбрамбена заједница (EDC)”. Политичка, а не економска унија Амерички утицај у читавој замисли био је присутан превасходно у виду подршке, али и у усмеравању развоја идеје, колико год да су учесници конференције у неким тренуцима настојали то да умање. Наиме, амерички учесници су пре свега истакли да приоритет треба да буде политичка, не економска унија (истакавши како не разумеју европски отпор према федерализацији Европе), а акценат су ставили на стварање EDC, назвавши га “каменом темељцем америчке спољне политике”. Поводом EDC се заправо расправљало како најједноставније инкорпорирати EDC у NATO, не би ли евроатлантска заједница добила „централизованију структуру одбране“. Краћи ланац команде омогућио би бржи и ефикаснији одговор на евентуалну совјетску претњу, сматрали су амерички учесници дискусије, док су их европски партнери подржали готово једногласно. Предлоге Американаца, европски учесници су прихватили, ипак, уз опомену SAD да мора да пружи јаснију подршку идеји уједињене, али и “независне Европе”, уместо да наступа са супериорне позиције као да се обраћа “лошим момцима”. Из извештаја се види да су европски учесници оснивачке конференције били упознати са потенцијалним опасностима као што су зависност од SAD у политичком и одбрамбеном смислу, а истовремено и унутрашњих проблема као што је опасност од немачке доминације у уједињеној Европи. У закључцима дебате прве конференције наведена су четири проблема која треба решити: мањак солидарности на Западу; потреба за француско-немачким помирењем; потреба за ефикасном сарадњом између SAD, британског Комонвелта и Западне Европе; признање да “нема чисто европског решења за проблеме пред Западом”. Последњи проблем, једноставно речено, значио је да ће учешће SAD у европској политици бити пресудно, пре свега у виду политичке подршке уједињењу и финанијске помоћи јачању одбране. Најбољи адут за постизање та два брзо и једноставно био је проширење НАТО. Иако је управо то био предлог Западне Немачке – за разлику од Француске и осталих сила победница из Другог светског рата које су се залагале за EDC – Европа се брзо помирила са спајањем EDC и NATO, убеђена америчким гаранцијама да ће обуздати поновно немачко наоружавање и евентуалне покушаје успостављања доминације на „Старом континенту“. NATO једини способан да брани „слободни свет“ NATO је перципиран као “једина организација способна да успешно брани ‘слободни свет’ и да обузда немачки војни потенцијал”. Један од учесника је рекао: “Запад покушава да спроведе глобалу борбу против комунизма, без глобалне политике. Централни орган команде је императив како би се координисале политичке, стратешке и економске политке Западног света. У каснијој фази, требало би поставити саветодавну скупштину NATO, која би се састајала периодично с обе стране Атлантика како би размотрила извештаје NATO савеза.” Европским учесницима је идеја о NATO била привлачна јер ратом разорена и разједињена Европа вероватно не би била довољно јака да се одбрани од Совјетског савеза. Тако се родила замисао о знатно широј и централизованијој војној, економској и политичкој трансатлантској заједници у чијој сржи је идеја уједињене Европе која ће слободно трговати са SAD, док ће механизам одбране тог система бити чврста војна структура као што је NATO. “Слагање око европског јединства навело је многе учеснике на идеју веће атлантске заједнице”. Након прве конференције, организатори окупљања били су толико задовољни резултатима да су одлучили да се једном годишње састају и оформе неформалну “Билдерберг групу” коју су многи због до скоро веома тајновите агенде, карактерисали као својеврсну “глобалну владу из сенке”. Извештаји са конференција, међутим, показују другачију природу групе као активног играча који покушава да утиче на глобална збивања, а не као тела које директно одлучује о току светске политике. ИЗВОР: ВЕСТИ facebookreporter.org/2017/01/31/%D0%BE%D1%82%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B4%D0%B5%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B3-%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%BF%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BA/
