На данашњи дан пре 96 година, 20. јануара 1921. године, умро је војвода Живојин Мишић, легендарни војсковођа у многим победама српске војске. Био је противник стварања Југославије са Хрватима и Словенцима, краљ га није послушао. Мишић је у Првом светском рату постао војвода. Учествовао је у свим српским ратовима од 1876. године до 1918. године. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а у пробоју Солунског фронта је био начелник Врховне команде. Рођен је 19. јула 1855. године у Струганику код Мионице, као 13. дете Радована и Анђелије, али је тек осморо његових браће и сестара било живо када се родио. Мишић је 1874. године уписао Војну академију. На почетку четрдесетогодишње службе, као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске, 1876. године и 1877—1878. године, као командант Колубарског батаљона Ваљевске бригаде 2. класе. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци. Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. године као поручник и комадант 5. пука Дринске дивизије. Од 1898. године до 1904. предавао је стратегију на Војној академији. После мајског преврата у којем је 1903. године убијен Александар Обреновић, Мишић је пензионисан као генералштабни пуковника, наводно због утицаја организације „Црна рука„, пошто је сматран блиским свргнутој династији Обреновића. Мишић је реактивиран 1909. године, током анексионе кризе, а на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је поставио за свог помоћника. Мишић је помогао Путнику да састави српски ратни план у случају рата против Аустро-Угарске. „Хрвати и Словенци неће с нама, хоће с Аустријанцима“ Историчар Драгољуб Живојиновић говорио је да је регент Александар Карађорђевић послао Мишића да разговара са Хрватима и Словенцима о њиховим намерама. Мишић га је по повратку обавестио да њих уопште не занима заједничка држава са Србима и да они своју будућност виде у аустријској империји, која им је обећала да ће добити неку врсту своје локалне управе. Краљ и влада у Београду су, међутим, пренебрегли то мишљење и наставили да инсистирају на Југославији као заједници „троједног народа, односно једног народа са три вере“, док је Мишић убрзо пензионисан. Последице те одлуке трпимо до данас. У балканским ратовима Мишић је био помоћник и десна рука начелника штаба Врховне команде војводе Путника и „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првог дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан. Ипак, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући Мишићевим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао, што је тада сматрано ризичним, на дубљем повлачењу да би се целој српској војсци дало времена за одмор и попуну залиха, што је довело до напуштања Београда. Ризик се исплатио, јер је аустро-угарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у српском контранападу, који је почео Мишић, чија је армија одиграла одлучујућу улогу. То је једна од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе. После новог здруженог напада немачке, аустро-угарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915. године, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио контранапад. Предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и уследило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918. Умро у Београду 20. јануара 1921. Србија тешко осакаћена у рату У Првом светском рату погинуло је око 1,3 милиона Срба. Према процени делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Версају, ратна штета Србије износила је тачно половину укупне националне имовине, док је у рату страдало 28 одсто становника. Према тим подацима, Србија је изгубила 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година, од чега је 53 одсто погинуло, а девет одсто је било трајних инвалида. Војвода Мишић о Хрватима и Југославији Мишић је марта 1919. године као начелник Штаба Српске врховне команде, на предлог регента Александра, отишао у Хрватску како би се лично обавестио о политичкој ситуацији. Двочасовни разговор са Александром, одржан по повратку из Сплита, Мишић је препричао свом ратном секретару Милораду Павловићу Крпи. У неким текстовима објављеним на интернету тврди се да је Крпа записао следеће реченице: „Југословенство није народност, него идеологија“, рекао је војвода Мишић регенту Александру. „Југословенство не може да послужи као темељ за изградњу једне реалне државне целине, него је то фиктивна идеја за коју ваља припремити терен и нараштаје који су далеко од схватања једне целине“, навео је Војвода. Мишић је на основу разговора са хрватским политичарима, књижевницима, новинарима, свештеницима, учитељима и обичним људима, схватио да они сви мисле „да је настао час да Хрватска добије своју самосталност и независност“. „Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима нећемо усрећити. Ти су људи, сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви, и у таквој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, височанство, моје речи“, упозорио је војвода. Он је регенту предложио да се мора одмах отцепити од њих, „дати им државу, независну самоуправу, па нека ломе главу како знају“. Разговор с регентом војвода Мишић је окончао речима: „Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати„. ИЗВОР: Мондо, МАГАЦИН facebookreporter.org/2017/01/20/%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD-%D0%BC%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%81%D0%BC%D1%80/
