Не постоји државна институција која није окаљана, професија која зрачи поштењем, краде се у хуманитарним организацијма, нестају шахтови… пише „отац четворо деце, срећно ожењен, државни чиновник, држављанин Републике Србије, Србин, православац, није партијски опредељен, навијао за Звезду“. На страну историја писана народним песмама, теорије завере Ватикана, Масона или Јевреја против Срба, Нови светски поредак, па Америка и албански лоби, па Немачка и њене вековне жеље да баш овуда изгради брзе пруге које воде на Блиски исток, Србија је претходних 100 година доказати првог Њутновог закона – инерције. Овај закон учи нас да тело остаје у стању мировња или се креће константном брзином ако на њега не делује ниједна сила, или ако је резултат свих сила које делују на то тело једнак нули, а описује га његов “подзаконски акт“, који каже да тело на које не делују силе има тежњу да настави кретање истим смером и брзином, речником шофера – инерција. У нашем слућају, проблематични су смер кретања и сила која делује. Недавно је објављен текст о шеснаестогодишњој девојчици из Турске која је својим проналаском фасцинирала америчке научнике, али и оно што је теже, и део овдашње штампе – шкрте у објави информација са позитивном конотацијом. Дакле девојка је из коре банане успела да изолује супстанцу, која ће омогућити производњу пластике природно разградиве после извесног времена. Случај? Никако! Турска је своју револуцију схватила на начин да ресурс једне државе не чине ни нафта, ни оранице, ни излаз на море… већ њени становници. Давно је око тога постигнут консензус и донет је план опоравка и модернизације државе, који нико није заустављао неколико деценија без обзира којој странци припадао. Данас, Турска и даље иде тим давно зацртаним путем, делујући константно силом која делује на “тело“ (народ) да мења – повећава брзину – пркосећи ИНЕРЦИЈИ. Није потребно замарати чињеницама колико година има просечан становник Турске или колико их у доби од 25 до 35 има статус академског грађанина. Да Турска није више место где се производе патике које личе на оригинал, већ да је своју електронску и тешку индустрију самостално подигла, сведочи и чињеница да може рецимо без проблема да изврши модернизацију борбеног америчког авиона Ф16. Српски народ је пре једног века доживео свој врх на кривој која означава позитивна морална начела. На нашу жалост, у српском народу нико никада није препознао највећи ресурс (сем током Првог светског рата), нико се никада ни после тога није трудио да у Србији за собом остави боље потомке – потомке народа у целини, а не појединачне случајеве, са чијим достигнућима држава нема никакве везе. Морал народа је годинама благо стагнирао, док на њега нису почеле да делују силе које су се потрудиле да „тело“ (морал) мења – повећава брзину пада до тачке без повратка, када се по инерцији настављамо у безнађе. Не постоји државна институција која није окаљана, професија која зрачи поштењем, краде се у хуманитарним организацијма, нестају шахтови са улице… Морал у школству, разграђен је до мере да се генерације неће опоравити. Професори су омаловажени, неплаћени и потпуно дискредитовани увођењем пријемних испита, малих и великих матура чији се задаци продају на зеленој пијаци. Њихова дискредитација проистиче из тога што држава нема поверење у критеријуме професора који даје оцене па је увела додатну контролу знања. Резултат је још већа малодушност код преносиоца знања, малодушност која чини од ученика још горе ђаке и лошије људе јер постају свесни да све сто се учи годинама може да се изравна са 20 ЕУР код „правих људи“ за кратко време – то је порука коју држава шаље будућим академским грађанима који треба да обнављају земљу. Средства јавног информисања као да се утркују ко ће презентовати лошију вест, вест која ће у старијима пробудити мржњу, а у млађима завист – жељу за поистовећивањем. Клевеће ко кога стигне, за лаж се не одговара. На насловним страницама појављују се хапшења у најави, доказ да држава не постоји, јер да постоји то би била апсолутно нормална последица чињенице да је неки чиновник написао допис, што је њихов посао и не би требало да буде вест. Некада, у озбиљним новинама нисте могли да прочитате текст налик овим данашњим, али тада није постојала „слобода информисања“ и нисмо знали за хапшења и за криминалце, али су деца читала „Спорт“ од корице до корице јер се имало шта и о коме прочитати. Данас спортске новине дају предлоге за „сигуран тикет“ и пишу о трансферима светских играча. Ми гласамо за странке и политичаре чији је једини консензус – закон инерције. Без обзира на околности, ми имамо исте циљеве као Словенци пре распада СФРЈ (Еуропа Здај – Младина 1991), сваки политичар има своју визију опоравка Србије – али брзо, њиве, фабрике, инвестиције, банке, хотели… Изгледа као да су сви наши политичари завршавали школе у којима професор није био институција, па су 8 или 12 година школовања успевали да надокнаде кампањама од 6 месеци, а неки и са девизама, или кад уђу у кабинете забораве све, затрпани свим оним што су ови пре, пре, пре њих почели и нису завршили. За почетак промене и опоравка Србије – повуците ручну и зауставите „тело на које не делују силе“, а лети у суноврат (морала). делујући силом у супротном смеру а у истом правцу. Онда, направите стратегију на нивоу свих институција и делујте константно на морал у правцу којим сте зауставили суноврат. Пут је тежак, али је оздрављење загарантовано. У обнови друштвеног морала морају да учествују сви и морају се променити закони и ако можда нису у складу са европским, јер ми немамо то време колико је потребно за пријем у ЕУ да би занемарили чињеницу да је једини обновиви ресурс у Србији – НАРОД. Онда ће вам можда неко непознат у лифту рећи „добар дан“, у згради у којој сте мозда заборавили да закључате врата, ал’ не бринете јер ту је комшија. Деца ће вас чекати да ручате заједно, а ви ћете им објаснити да је оцена коју је неко од њих добио заслужена и да га/је професор воли исто као друга кога је боље оценио зато више знао и да је то урадио управо у циљу да га/је стимулише да следећи пут буде бољи ученик, а да га ви учите да по сваку цену буде бољи човек. Тада нам неће требати врхунско наоружање за одвраћање потенцијалних непријатеља, јер ће потенцијални непријатељ, ако га буде, добро знати да нашу војску чини народ који има шта да брани и да зна како. Да није тако, Турска би имала 2000 борбених авиона, а не 1 милион војника. ПС: Ко мисли да Турска није у ЕУ због тога што није испунила услове, нека размисли да ли није тамо јер би Немачка имала озбиљног конкурента. Аутор је Владимир Пљакић, „отац четворо деце, срећно ожењен, државни чиновник, држављанин Републике Србије, Србин, православац, није партијски опредељен, навијао за Звезду“. paralaks.edu.rs/rs/kolumne/prvi-njutnov-zakon-i-zemaljska-srbija
