Скупи BREXIT

Борис Степанов У Лондону се све чешће говори да ће одлука Британаца о изласку из Европске уније, која је донета на референдуму 23. јуна ове године, Краљевину коштати 43,8 милијарди фунти. Ако тај износ преведемо у евро, добићемо – ни мало, ни много – 52 милијарде евра. Како би се компензовали тако значајни трошкови новог кабинета на Даунинг-стриту број 10 мораће да се у значајној мери повећају порези и да се смањи финансирање социјалних програма. Госпођа Меј, што је сасвим јасно, није спремна на такав корак. Једноставно: бирачи је неће разумети. Наравно, самостална политика и независност од Брисела је изузетна ствар. Лакше се дише, и нико не покушава да ти натури туђа правила игре. Али како сада да се становницима Магловитог Албиона објасни да ће број полицајаца, лекара и учитеља морати или да се мало смањи или ће морати да пристану на отпуштање. Ако ништа, једноставно ће им за четвртину срезати плату. Ниво образовања ће се, природно, смањити, криминал ће нагло порасти. До лекара ће бити тешко доспети или ће и они, једноставно, повећати цене својих услуга. Једноставније речено, BREXIT ће ударити по џепу сваког Британца. Председник Трговинско-индустријске коморе Велике Британије Адам Маршал је недавно подвукао: „Без обзира на то што поједина предузећа настављају да демонстрирају позитивну динамику, општа слика показује да Велику Британију у најскоријој будућности чека нагло успорење темпа раста. При том најпесимистичкије прогнозе финансија земље говоре да смањење обима енглеске приреде могу да дођу до цифре 9,5%. У Бриселу трљају руке и говоре да су Британци превише пожурили са својим референдумом, да су кренули на повоцу популиста. А сада убирају плодове својих непромишљених корака. Истина, постоје и потпуно фантастична објашњења – Лондон је, по препоруци Вашингтона, осмислио покварени план за уништење Европске уније. За још пет или десет година и ЕУ ће да се сруши, а заједно с њом и евро – валута која је сметња америчком долару. Велика Британија, пошто истрпи неке несташице, скупиће снагу у снажну песницу и поново ће постати домаћин старог континента. Фунта стерлинга ће да замени евро, дојчмарки неће дати да дигне главу, а француски франак – па, француски франак ће постати другостепена валута. Најважније је да у блиској будућности Вашингтон и Лондон почну да контролишу банкарски систем Европе тако да целом свету без проблема наметну своје услове кредитирања. Баш као што је било у колонијалном систему. Англосаксонци одавно имају жељу да управљају финансијама, економијом и најновијим технологијама потпуно самостално, без других. Конкуренција увек смета да се заради огромна добит. Уколико конкурент не жели да се договара са јачим и мудријим партнером, њега ће уништити, а затим ће његов бизнис откупити по мизерној цени. Смисао је једноставан, то је игра преживљавања. Слаб увек мора да поклекне пред јачим. Он је само храна за велике ајкуле бизниса. Просто – то је природа савременог капитализма: ради добити он је на све спреман. Лондон и Вашингтон су такву политику водили 250 година, она им је доносила добре резултате. Па онда – зашто да не пробају да се врате на старо, на праксу, коју је сама историја проверила? Ко зна, можда ће у свом науму и успети.