Нганасани – етнос који чезне за тундром

Аутохтони народи северног Сибира изгубили су свој традиционални начин живота током 70 година постојања Совјетског Савеза. Данас потомци некадашњих номада живе у градовима и мањим насељима, али и даље се осећају као људи из тундре.

Дудинка, најсевернији град Крајњег Севера

Нганасани су један од најстаријих етноса на северу Евроазије. У Русији има нешто мање од хиљаду Нганасана. Само стотинак њих живи у тундри и бави се ловом. Алексеј Чуначар је такође припадник овог етноса. Он живи у граду, али га нешто стално вуче у тундру. Он ради у Дудинци, у Дому народне радиности, као мајстор за резбарење костију. Од ирвасових рогова прави велике и мале скулптуре. Алексеј је у Нориљску завршио уметничку школу, живи у стану са двоје деце, али га привлаче тундра и северни фолклор његових предака.

У северном Сибиру лето почиње тек крајем јуна. У тундри се поред брежуљака још увек види растресити снег, рукама је хладно без рукавица, а дуж пута према Дудинци, удаљеној 90 км од Нориљска, расте само свиласти шаш који једу ирваси.

Илустрација: Антон Петров

Овај градић има 22.000 становника. У њему поред Руса живе и аутохтони народи – Долгани, Нганасани, Евенке, Ненци и Енци. Сви се они труде да у савременим условима сачувају своју културу, обичаје и националну кухињу.

Илустрација: Антон Петров

Атеље за резбарење костију

Илустрација: Антон Петров

Чим борер дотакне комадић ирвасовог рога у ваздух се подиже облак „коштане прашине“, која као снег одмах покрива све околне предмете – алат, сто и одећу. После петнаестак минута обраде рочић се у рукама мајстора за резбарење костију Алексеја Чуначара претвара у људску фигуру у народној ношњи.

„Овакве фигурице су сада код нас популарне“, каже Алексеј уз осмех, завршавајући посао и отирући белу прашину са јакне. „Возачи их држе у ауту као амајлију која их штити од сусрета са полицајцима“.

На послу и у граду мајстора сви зову Алексеј, али његово нганасанско име је Аљу, што значи „камичак“. „Раније Нганасани нису давали име детету одмах по рођењу“, објашњава он. „Родитељи су најпре чекали да дете испољи црте карактера или неке особености“. Код куће нам је Аљу показао своју фотографију из детињства, где се сликао у народној ношњи, као и народну ношњу коју његова деца облаче за празник или на приредби.

Илустрација: Антон Петров

Аљу Чуначар је члан нганасанског културноуметничког друштва „Дентедие“. Има двоје деце, бави се грленим певањем, свира дромбуље и путује по Русији и свету.

Илустрација: Антон Петров

„Док су на Северу још постојали колхози мој отац је гајио ирвасе, резбарио саонице и фигурице и правио опрему за псећу запрегу“, прича Алексеј. „Од детињства ме је водио у лов и риболов. Кад сам напунио десет година већ сам умео сам да уловим ирваса. Мама је обично седела код куће, у кућици од летава, направљеној на нганасанским саоницама (нартама) и покривеној кожама и шаторским крилима. Шила је одећу, припремала храну и чекала нас. Када се совхоз распао све ирвасе су поклали. Сада родитељи живе у насељу Волочанка и баве се само риболовом.

Риболов на обали Јенисеја

Портрети људи из Сибира од пре једног века

Као и његови родитељи, Аљу често одлази у риболов, посебно лети. И ми смо хтели да одемо са Алексејем у риболов и да пробамо сугудај – омиљено јело аутохтоних народа Севера. Међутим, у Дудинци је дувао јак ветар и правио велике таласе на реци. Зато смо морали да сачекамо неколико дана док се време није пролепшало. Чим је грануло сунце а вода се умирила, кренусмо у акцију. Аљу и његов пријатељ узеше из гараже удице и гумене чизме, поринуше моторни чамац и сви заједно се отиснусмо на „Велику воду“ – тако су некада Евенке звале Јенисеј. Ја се у једном тренутку нагнух према води да руком дохватим хладне капљице, али ме Аљу упозори: „Јенисеј је суров, он све зна, са њим се не треба шалити. Он лако може да подигне талас. За Нганасане је вода светиња“.

На обали наши сапутници почеше вешто да расплићу велику мрежу. „То је мрежа за озимицу (Coregonus), сад ћемо је ловити на обали. Мој деда раније није ловио рибу у моторном чамцу као ми, него на ’грани’, тј. у дугачком дрвеном чамцу који су људи овде сами правили. И уместо олова су на мрежу стављали ’тегове’ од дрвета“, објасни Аљу. Пола сата касније у нашем чамцу је већ било десетак сребрнастих риба. Алексеј узе једну и најпре је вешто уреди, затим је исецка на крупне комаде, посоли их, додаде бибера и младог лука са перима, и постави испред нас тањир сугудаја – сирове рибе која у стара времена није чак ни сољена нити биберена. Али пре него што окусисмо прави нганасански ручак, рибар „нахрани“ нашу ватру, тј. баци у њу комадић рибе. Тако људи на северу изражавају своје поштовање према ватри, коју такође поштују као светињу.

Илустрација: Антон Петров

„Човек се, наравно, полако привикава на град. Тамо је све удобно и надохват руке. Али ја ипак себе доживљавам као човека из тундре“, рече Аљу у смирај дана. Пре него што кренусмо реком назад, он привеза врпцу за једно дрво у знак захвалности духовима природе за успешан риболов и лепо време.

У гостима код Евенки: Како живи аутохтони народ Источног Сибира?