Национални парк Стубови – дом „шумског човека“
Илустрација: Иван Зујков
Дрвена кућа, мачка и пећ
Возимо се путем усред густе зимзелене шуме. Генадијева кућа се налази на граници подручја Краснојарска и чуване зоне Базајске локалне шумске управе. Ту се не чује градска бука – свуда унаоколо је само тајга.
Ту Генадиј има лепу и квалитетно направљену кућу где сам живи. Унаоколо су помоћне зграде, уредно наслагана дрва и велики пси који су везани поводом доласка гостију. У кући поред беле пећи лежи пегава мачка и ужива у топлоти, а са фотографија на зидовима нас посматрају чланови Генадијеве породице и животиње „уловљене“ шумским камерама за фотографске и видео снимке животиња и птица. И медведица са троје смешних мечића, и мршави вук, и опрезни рис, и моћни лосови на фотографијама делују као да и они припадају шумаревој породици.
Илустрација: Иван Зујков
Генадиј је 1975. године дошао да ради у резервату. Као младић је живео у граду и радио у фабрици где је режим рада био строг, у складу са социјалистичким планом и такмичењима у виду „петолетки које треба испунити за четири године“. „Све је то притискало човека, поготово мислећег човека“, прича Генадиј. Због тога је он одлучио да потпуно измени свој живот. Шуме надомак града му нису биле непознате. Он је тамо одлазио са пријатељима који су се бавили планинарењем без заштитних ужади и добро је познавао овдашњу тајгу. Зато је изабрао посао шумара.
„Од детињства сам био везан за земљу. Живео сам у приватном сектору и било ми је занимљиво да све радим својим рукама“, прича он. „У кући је била тишина, а напољу је падао ситан снег“. Током седамдесетих шумар је по закону добијао кућу на коришћење са помоћним објектима у којима је могао држати краву и свиње. Имао је на располагању и плацеве под травом коју је могао да коси, а такође и све што му је било потребно да припреми дрва за зиму. Имао је и одвојено парно купатило, направљено од дрвета. Сваки шумар је добијао коња или мотоцикл да би могао обилазити територију. Кад неко дође да ради у резерват брзо би постало јасно хоће ли ту издржати или не. Ако у пролеће није ништа посадио и није нацепао дрва, него је само грицкао семенке и ловио рибу, то је значило да неће опстати. Шумар мора умети све да ради. Мора умети са животињама, са возилима и механизмима.
Илустрације: Иван Зујков
Генадиј ради у Стубовима преко 40 година. Он је главни за фотоклопке. То су скривене камере за праћење животиња које је национални парк набавио пре 4 године. У једном тренутку он вади из ормана дебелу фасциклу са колор фотографијама животиња. То је његова најдража и најомиљенија колекција. У архиву националног парка се чува већ преко 100.000 Генадијевих снимака. Серија фотографија под називом „купалиште“ посвећена је месту где долазе све животиње из тајге: мрки медведи, лисице, лосови, срне, пругасте веверице и велики тетребови.
Илустрација: Иван Зујков
„Прошле године је на купање дошла медведица са мечићима. Она је ушла у воду, а мечићи нису јер су се бојали. Ове године је на исто место дошла друга медведица, такође са мечићима, али они су одмах ускочили да се купају заједно са мајком. Шта мислите, због чега је то тако?“– пита нас Генадиј док ми разгледамо фотографије.
Фотограф и ја понудисмо неке одговоре, али ниједан није био убедљив. Тада шумар одговори сам: „Прва медведица је окотила своје мечиће на неком од врхова и због тога су они током прве своје године тамо живели. А друга је донела мечиће на свет овде у шуми где су целог лета прелазили преко реке Калтат, тако да је вода за њих природна стихија“.
Фотографије су направљене уз помоћ скривених камера.
Шетња снежном стазом
Изађосмо да се мало прошетамо кроз шуму и да видимо околне литице.
„Да ли вам пси помажу у чувању куће?“, питам Генадија, док слушам како напољу лају пси и обувам ваљенке (у шуми су сметови високи 50-60 сантиметара).
Илустрација: Иван Зујков
„Како кад. Једном је ноћу пас много лајао, али не као обично“, прича шумар док и сам обува своје масивне чизме. „Изашао сам на трем да видим ко то стоји у мраку. Учинило ми се да је њуфаундленд, али видим да није, него нешто веће. Онда помислих да је то вероватно пони из суседног кампа понија. Али видим да нема копита. И у том тренутку... Знате, кажу да се дешава да у једној секунди цео живот прође човеку испред очију. То се и мени догодило кад сам схватио да испред мене стоји медвед. Запљескао сам длановима и он је отишао. Ујутру сам видео да је медвед изгазио сву башту и отишао преко реке. Тако да пас много не помаже...“
Генадиј Квитвевич. Илустрација: Иван Зујков
Изађосмо напоље. Снег је најпре падао лагано, а затим све јаче. Поче вејавица. Удаљено дрвеће се већ није видело добро. Вратили смо се уском снежном стазом коју је шумар сам направио. Генадиј је ходао брзо, самоуверено, не плашећи се „снежног мора“ у коме се нађосмо. Ми смо ситним корацима журили за њим све се плашећи да не упаднемо у смет.
„Генадије, а коју кућу доживљавате као свој дом?“
„Тешко ми је да то кажем“, одговори он после дужег ћутања. „Све чешће имам у виду две куће. Прва је бакина, где су живели родитељи. То је била велика кућа у селу. Тамо смо имали руску пећ и бака је у њој пекла хлеб, а ми деца смо спавали на тој пећи. Та кућа је свима била драга. Зато сам ја против живота у великим градовима. Они не спајају људе. Сад сам овде у газдинству националног парка, али ова моја кућа је привремено пристаниште. Више ме вуче шума. Кад ходам кроз шуму осећам да сам у свом елементу. За мене дом није оно што има кров“.
Илустрација: Иван Зујков
Враћамо се у удобну кућу где је тихо и мирно као и у шуми. Генадиј нам припрема чај, износи на сто слаткише, тањир са кобасицом и исеченом земичком. Питам га зашто је одлучио да живи овде?
„Интуиција ми је говорила шта треба да чиним. И док то не учиним нисам могао да се смирим. Имао сам неколико идеја о томе где бих волео да живим. Ако вам интуиција нешто говори немојте бежати од себе, него обратите пажњу на то“.
Тофаларија: Људи и ирваси у сибирској тајги