Са прогоном Срба из Српске Крајине и Хрватске током рата 1991 – 1995, дошло је и до систематског уништавања споменика културе како би се уклонили трагови миленијског присуства Срба на тим просторима. Ако се овоме дода недовољна брига институција културе у Хрватској које се баве овом проблематиком може се закључити у каквом се стању данас налази. Поред свих обећања од стране Хрватске да ће се стање поправити још увијек имамо нападе на вјерске објекте и свештенство Српске православне цркве. Зато сматрамо да је апсурдан захтев да се врате иконе и други богослужбени предмети који су пренешени у Србију и тако спашени од сигурног уништења. Ако нису у ситуацији да открију починиоце досадашњих насртаја на црквене објекте, како планирају заштитити то културно благо када би дошло до његовог повратка. Зато би сврсисходније било поставити питање шта је са оним дијелом културног блага које је послије прогона Срба остало у Хрватској, и сада му се губи сваки траг? Гдје је завршило око 7.000 икона које су нестале у ратном вихору током деведесетих у Хрватској?! Нису само нестале иконе, већ и богослужбене књиге, архивска грађа и много тога још што је припадало Србима. У оваквим околностима било би неодговорно испунити ове захтијеве, јер би онај који би ту улогу преузео на себе преузео и саму одговорност. Тим више јер иконе нису само умјетничко благо, оне су и култни предмети и њихов је власник најприје СПЦ, а онда и српски народ. Повраћај културних добара у Хрватску регулисан је и Протоколом потписаним 23. марта 2012. у Загребу. У оквиру овог Протокола налазио се и списак са подацима о 1.065 предмета који су тема повраћаја. Коначан списак, поред сакралних дјела, садржи и архивску грађу из манастира СПЦ са територије Хрватске. Ријеч је о предметима који имају духовну вриједност за православне вјернике са тог подручја. Питање повратка културног блага у Европском парламенту још су раније покренули хрватски посланици Тонино Пицула и Дубравка Шуица, условљавајући Србију за повраћај преосталих драгоцјености са захтјевом да то буде дио преговарачког пакета за улазак Србије у чланство ЕУ. Према њиховој рачуници до 1993. из Хрватске је „отуђено“ 22.829 музејских предмета и 3.097 културних добара. Иако је до тада највећи дио био враћен то није задовољило хрватске посланике. Ново условљавање Хрватске око отварања Поглавља 26 да се врати и однешено културно благо представља само наставак раније политике која је у тужбу против Србије за геноцид унијела и крађу културног блага. Наша очекивања од нове хрватске владе била су да ће најприје покренути питање достојанственог повратка оних којима је то културно благо припадало и тако испунити обавезе које је преузела Хрватска затварајући Поглавље 23 „Правосуђе и темељна људска права“. Тада представници Срба у Хрватској па ни Србија нису условљавали Хрватску иако су за то имали све аргументе. Очекивања су била да ће Хрватска нао чланица ЕУ прихватити стандарде који вреде у свим цивилизованим земљама у свијету и тако испунити преузете обавезе из билатералних и међународних уговора, а посебно Бечки споразум о сукцесији из 2001. године. Нажалост од када је Хрватска постала пуноправна чланица ЕУ стање за Србе у Хрватској као и за оне у избјеглиштву не само да се побољшало него је постало још теже. Избјегли и прогнани Срби из Хрватске већ дуже вријеме чекају да се заустави својатање српске културне баштине и да се коначно стави тачка на покушај уцјене Хрватске, која тражи да улазак Србије у Европску унију буде условљен и враћањем уметничког блага. Што се тиче процеса враћања културног блага из Србије у Хрватску, он траје више од десет година. Ради се о вредним предметима духовне и свјетовне баштине, склоњеним непосредно прије или у току ратних дејстава из Хрватске и смјештеним у културне институције Србије. Све те предмете, овдашњи стручњаци су пописали, рестаурирали и конзервирали. Потписивањем споразума између влада Србије и Хрватске 2002. године, почео је процес њиховог враћања. Од 2002. до 2004. године Републици Хрватској враћено је више од 20.000 инвентарних јединица, а од 2012. године Хрватска потражује нешто више од 1.000 предмета. У питању су већим дијелом иконе које су власништво Српске православне цркве у Хрватској, али на списку се налазе и предмети из приватних колекција и из институција културе. Највише предмета спасено је из Далматинске епархије, затим Осјечкопољске и барањске епархије и Славонске епархије. Србија је преузела на себе обавезу рестаурације и конзервације културног блага евакуисаног из Хрватске, док је Хрватска преузела на себе да обезбједи адекватне услове за повраћај културног блага. Упада у очи да се и даље о евакуисаном културном благо говори као о „отуђеном”. Међутим овдје се не може говорити ни о каквом „отуђивању”, већ да је културно благо склоњено да би било сачувано и враћено тамо одакле је одњето – „када се за то стекну услови”. То стицање услова регулисано је протоколом из 2012. године између два министарства културе. „Ако нема цркве нема ни враћања”, став је који заступају новоизабрани чланови из српског дијела комисије. Прије враћања одређеног културног добра српско-хрватска комисија излази на терен да утврди да ли су се стекли услови да оно буде безбједно враћено. Све што је враћено у оквиру рада комисије, враћено је одакле је и евакуисано. Посљедњи повраћај културних добара био је у 2013. години и тада су враћене иконе у цркве Светог Великомученика Димитрија у Даљу и Светог Георгија у Боботи. Нико не спори да те драгоцености треба да се врате, али кад се врате и Срби и нормализују услови за њихов живот, када се обнове порушене цркве и када се трајно обезбиједи српско црквено благо од пропадања, пљачке и девастирања. И уместо да Хрватска буде захвална што је пренијето културно благо сачувано од уништења, они који су над српском баштином починили геноцид, сад траже да ти „остаци остатака“ буду препрека за улазак Србије у чланство Европске уније. Аутор је генерални секретар Удружења Срба из Хрватске www.nspm.rs/komentar-dana/ispunjavanje-hrvatskog-zahteva-za-povratak-kulturnog-blaga-bilo-bi-neodgovorno-i-nemoralno.html
