ВЛАДИМИР КОНЕЧНИ Причу о независности Каталоније прати тврдња о културној супериорности: Каталонија је „Европа”, остатак Шпаније „Африка” Барцелона је изузетно популарна туристичка дестинација, а у њој се одржавају и бројни научни и псеудонаучни конгреси. С друге стране, град је магнет за мале бизнисмене и уличне оперативце са свих континената, но ту су и просјаци, бескућници, зависници од дрога и џепароши. Деца западних туриста шутирају скупе фудбалске лопте по Ла Рамбли, јер су, ето, дошли у посету Месију, чији скупи дрес поносно носе. Мешавина раса и типова људи је слична њујоршкој, а врева, нечистоћа и галама личе оној на железничкој станици у Амстердаму. Бицикли агресивно возе кроз гомиле људи пред Катедралом и око Гаудијеве Свете породице – која се (ружно) дограђује да би у њу могло да уђе више посетилаца са скупим улазницама. Туристи се крећу у великим групана, а сваки час наиђе аутобус за обилазак града (истог типа какав је онај који једном дневно лети у Београду полази са стајалишта преко пута Скупштине). Квалитет тапа („пинчо”) барова се срозао, а цене порасле. Може се рећи да је град постао немогућ за смирену контемплацију његовог шарма, архитектуре и кухиње, поготову за неког ко га зна четрдесет година. Наравно, може се побећи у неки кутак парка на брду Монтђуик или ресторанчиће на његовим падинама, али то није то. Како ствари стоје, за посетиоце је готово најбоље да заобиђу Барцелону и окрену се бројним другим местима у овој прелепој земљи – јединственој земљи, чији је важан део и горда Каталонија. „ЕЛИТА“ И БРЕНД БАРСЕЛОНЕ Бројност застава које означавају подршку покрету за независност Каталоније од Шпаније на балконима стамбених зграда мала је у Барцелони у поређењу са провинцијским градовима попут Тарагоне и Ђироне. У Ђирони је немогуће фотографисати катедралу, а да се у кадру не видe заставe независности, којe су прорачунато стављене на врх оближњих стамбених зграда. У Барцелони је много досељеника из сиромашних региона Шпаније, из Андалузије и Екстремадуре, који су дошли трбухом за крухом и које не интересује независност. Ако и не знају чињенице, ипак сигурно осећају да се та прича заснива на тврдњи о културној супериорности: Каталонија је „Европа”, а остатак Шпаније је „Африка”. Међутим, осећања досељеника не интересују интелектуалну и грађанску „елиту” петомилионске шире Барцелоне (реч која само нешто мање од оне у Београду заслужује наводнице). Понесени су модерном инфраструктуром Барцелоне, свеприсутним промотерством и брендом града који се деценијама, још од пре тамошњих Олимпијских игара 1992. године, култивише: бренд Барцелоне је чак трећи по привлачности у Европи. Кад се дискутује и гласа о независности у парламенту Каталоније, наравно да се не наводе расистички, а често ни културни разлози. Уместо тога, енергично се протестује због новца који Каталонија „шаље у Мадрид”, свесно заборављајући да је важна улога централне владе да помогне сиромашним регионима. Говори се о језику, који је наводно у опасности због доминације кастиљанског шпанског. (У Француској, у Лангедоку, каталонски је готово изумро, али на то се тамо нико не жали). Не помиње се да људи у Валенцији, на Мајорци и у Алгеру на Сардинији, који сви говоре дијалектима каталонског, једва разумеју изворни језик. А то што га ни Средња ни Јужна Америка не разуме је споредна и недобродоша тема. Као да се заборавља да Каталонија има уставом гарантовану политичку, економску, културну и језичку аутономију у оквиру Шпаније, уз многобројне друге повластице. Ретко се помиње и шта све Каталонија добија од Европске уније као специјални регион у оквиру Шпаније. И да би улазак независне Каталоније у Европску унију био донекле неизвестан, а свакако дуготрајан, посао. ШАМАР САМОСВЕСТИ ШПАНИЈЕ Кад се објективно посматра овај покрет, тешко је отети се сличностима, не само привидним и површним, са агресивним захтевима Хрватске за повлашћеним третманом у обе Југославије. Ни садашњи захтеви неких политичких групација у Војводини нису ван тог домена. У оба случаја мотиви вођа за независност су били и јесу јасни. Већ стари виц у Шпанији је да би у независној Каталонији свако био негде амбасадор. Знају да је то већ случај у неким државицама насталим распадом друге Југославије. Поставља се питање улоге безбројних туриста заљубљених у Барцелону у покрету за независност Каталоније. Свесна или несвесна, јавна или потајна, подршка западних туриста вероватно није била занемарљива у случају Хрватске – мада ми нису позната релевантна социолошка истраживања. Барцелона се својски труди да културолошки задиви. Присваја Пикаса, који је рођен у Малаги, у Андалузији. Присваја Ђоана Мироа, који јесте рођен у Барцелони, али је усвојио Палму де Мајорка као свој град. Музеј Салвадора Далија је у Фигересу, у северној Каталонији. Међутим, Барцелона има свог невероватног целоживотног ствараоца, а то је Антони Гауди. Туристи хрле ка његовим остварењима на поклоњење, мада многи овдашњи архитекти и обични грађани, као што је то уосталом увек био случај, сматрају његову смешу готског и Art Nouveau стила препотентном и накарадном. Губитак Каталоније био би невероватан шамар самосвести Шпаније. За Каталонију би независност представљала неодређену будућност. Чини се ипак да ће јединствана Шпанија опстати, бар ако се само туристички аспект узме у обзир. У Југославији није било ни пристојног пута ни воза са запада и севера за Београд, а црногорски туризам је био одсечен и примитиван. У Шпанији Барцелона има многе конкуренте, а плаже Косте Браве су испод просека у поређењу са многим другим. Професор Калифорнијског универзитета у Сан Дијегу и Београдског универзитета www.standard.rs/svet/36447-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B1%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BD%D0%B5-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5
