Окреће ли се Турска према Истоку?
Посета турског премијера Биналија Јилдирима Москви 5. и 6. децембра поново је показала намеру Анкаре да у потпуности обнови односе са Москвом, пољуљане после инцидента од 24. новембра 2015. године када је турска авијација оборила руски Су-24, и штавише, да их подигне на сасвим нови ниво.
Јилдирим је изјавио да две земље могу достићи промет робе вредан 100 милијарди долара, и да треба радити на томе (према подацима листа „Коммерсант“, 2015. године је тај показатељ износио само 23 милијарде долара). Председник Ердоган је ратификовао споразум о изградњи гасовода „Турски ток“, а то је најкрупнији руско-турски енергетски пројекат.
Проблеми још увек постоје
Са друге стране, не може се рећи да су руско-турски односи у потпуности обновљени. Још увек је на снази забрана увоза у Русију једног броја турских производа. Поред тога Русија није укинула визе које су у међувремену уведене за држављане Турске. Не подударају се ни политички ставови двеју земаља на Блиском истоку: Русија подржава председника Сирије Башара Асада, док Ердоган позива на његово свргавање.
Да ли је на помолу нови сукоб Русије и Турске у Сирији?
Експерти истичу да препород економских односа Русија повезује са напретком у политичким односима. „Преурањено је говорити о потпуном обнављању односа све док не буду решени политички проблеми и питања безбедности“, рекао је за „Руску реч“ Владимир Аватков, предавач Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) и директор Центра за оријентална истраживања. По Аватковљевим речима, Русија засада не укида визе управо због проблема тероризма који је врло акутан на територији Турске. Експерт такође сматра да посебну важност има и сиријско питање.
Постепено обнављање сарадње
Турска има више штете од делимичног замрзавања економских односа него Русија, сматра Јуриј Мавашев, руководилац политичког сектора у Центру за проучавање савремене Турске. „Према доступним подацима, Москва ни приближно нема толико штете од ембарга колико има Турска. Русија се преоријентисала на друге добављаче“, истиче Мавашев.
Па ипак, обе земље схватају да сарадњу треба обновити, сматрају експерти. „Судећи по изјавама после преговора (Јилдирима и руског руководства) стране су се договориле како ће и када бити укинуте санкције Турској“, каже Јуриј Мавашев. Владимир Аватков истиче да ће економски односи постепено бити васпостављени, судећи по ратификацији споразума о „Турском току“.
Заокрет Анкаре
Док са једне стране побољшава односе са Русијом, Анкара их погоршава са Западом, нарочито после покушаја државног преврата у Турској 15. и 16. јула 2016. године и хапшења опозиционих политичара и новинара која су затим уследила. Европска унија је искритиковала Ердоганову политику и поставила питање могућег увођења санкција Турској, а председник Турске је одговорио тако што је довео у питање наставак дијалога о уласку Турске у ЕУ.
Ердоган је 20. новембра изјавио да Турска има алтернативу за Европску унију јер може да ступи у Шангајску организацију за сарадњу (ШОС), а то је интеграциона група где кључну улогу играју Русија и Кина. Сада Турска у ШОС има статус партнера у дијалогу. Експерти сматрају да се Ердоган ценка са Бриселом, али да уједно заиста разматра варијанту евроазијске интеграције своје земље.
Гасовод „Турски ток” изблиза
„Анкара се већ неколико година интересује за ШОС“, подсећа Јуриј Мавашев. „Турска никада није себе доживљавала као искључиво западну земљу, што је очигледно и за Европљане и за саме Турке“. По мишљењу руског турколога, придруживање Турске би било повољно и за саму Шангајску организацију за сарадњу са гледишта економије: „Потенцијал Турске је огроман. Она има велике економске и људске ресурсе, саобраћајне коридоре, петље и чворишта“.
„Турска се отворено уморила од чекања испред врата Европске уније“, каже Владимир Аватков. „Она постепено све више постаје земља између Истока и Запада, тј. оријентише се и на Запад и на Исток, и саму себе доживљава као један од евроазијских центара“. Са гледишта овог експерта, Русија у томе има своју рачуницу јер Анкара одустаје од искључиво прозападног курса, али постоји и ризик јер Турска може тежити да повећа свој утицај на постсовјетском простору.