Измена фамозног члана 387. Кривичног законика отворила жестоке расправе о Сребреници, суочавању са прошлошћу и елементарној слободи говора. Шта Влада Србије хоће да постигне допуњујући Кривични законик ставом о кажњивости негирања геноцида? Да ли хоће да формално удовољи стандардима Европске уније, а да ипак избегне квалификовања злочина у Сребреници као геноцида? Или се, можда, приближава прихватању те квалификације, али корак по корак? Испоставило се да убацивање само једног додатног, додуше подужег става, у члан 387. КЗ, којим је прописано кривично дело расна и друга дискриминација, уопште није безазлена допуна која ће лако проћи опозициону брану у парламенту. СРС и ДСС предлажу потпуно одбацивање поменуте допуне овог члана КЗ, а ЛСВ, опет, тражи његово проширење. Први јер сматрају да ће нови став довести до признања да је у Сребреници почињен геноцид, што би стигматизовало цео српски народ, а лигаши, као и ЛДП Чедомира Јовановића, мисле да се овом допуном свакако мора обухватити и санкционисање негирања да је у Сребреници почињен геноцид. У почетку, у бројним предложеним изменама и допунама КЗ, које су у парламент стигле 9. новембра, овај став није изазвао посебну пажњу. Његовој неуочљивости допринео је и предлагач Влада Србије, то јест Министарство правде, које је припремило овај акт. Образложење за допуну члана 387 је, наиме, врло штуро: наводи се само да је то „у циљу усклађивања са Оквирном одлуком Савета Европске уније 2008/913/ЈХА“. А ова и све остале измене доносе се по хитном поступку „због испуњења међународних обавеза Републике Србије преузетих у процесу придруживања Европској унији”. У новом ставу се каже: „Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина… уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, казниће се затвором од шест месеци до пет година.” Оваква формулација значи да би у Србији било кажњиво негирање само геноцида у Конгу, јер је Међународни кривични суд (МКС) донео такву пресуду само у случају те афричке државе. Забуна настаје већ и због тога што се у овдашњој јавности често слабо разликују разни међународни судови, при томе сви смештени у Хагу. Па су од поменутог кривичног суда (МКС) многи помислили да је реч о Међународном суду правде (МСП) који је пресудио да се у Сребреници десио геноцид. МКС је суд основан Римским статутом 2002. године, а његову надлежност не признају многе утицајне државе међу којима САД, Кина, Израел, а Путин је пре два дана повукао руски потпис са оснивачког документа тог суда. МСП је, пак, институција коју су, као и Хашки трибунал, утемељиле Уједињене нације. Народна посланица Вјерица Радета рекла је јуче да ће Српска радикална странка тражити испитивање уставности ако се усвоји одредба да се кажњава негирање геноцида. Потпуно је јасна намера режима, истакла је она на конференцији за новинаре, да спречи све оне који су спремни да јавно износе истину – да у Сребреници није било геноцида. Милош Јовановић, потпредседник Демократске странке Србије и доцент на Правном факултету Универзитета у Београду, који је први скренуо пажњу јавности на ову допуну КЗ, објашњава за „Политику“ да је најпре начелно против овакве законске одредбе, „јер се историјске истине и расправе не могу утврђивати у кривичним законицима, или на судовима”. „Неке велике демократије, попут САД и Велике Британије, имају принцип да је слобода мишљења, односно изражавања, неприкосновена и они уопште не познају у својим кривичним законицима кривична дела негирања неких злочина, злочина против човечности, геноцида. Тачно је да постоји одређени број земаља у оквиру ЕУ које имају законску регулативу која санкционише негирање или релативизацију геноцида, али се она у 90 одсто случајева односи искључиво на Холокауст, као врло специфичан случај, као идеално-типски пример геноцида. А ни то немају сви, немају на пример Финска и Шведска”, истиче Јовановић. Други разлог зашто ово сматра „врло погрешним” јесте то што би то у Србији представљало корак ближе ка нечему што би сутра била забрана негирања или расправе о квалификацији злочина који се догодио у Сребреници. „Тачно је да се овом допуном КЗ ради искључиво о негирању геноцида и злочина које је утврдио МКС и суд у Србији, што избацује Сребреницу из приче, јер се они нису бавили тиме. Али, ако тај принцип уведете, нећете моћи логички да одбраните став неких других, попут Чедомира Јовановића или ЛСВ-а: зашто сте искључили судску праксу МСП-а, који је и те како важнији и легитимнији од МКС, или судску праксу ад хок трибунала, МКСЈ”, указује Јовановић, додајући да је то нарочито проблематично због контекста у коме се налазимо, а то је „да Срби треба да се преуме и да нам се наметну кривице које су непостојеће за ратове у бившој Југославији и за тзв. геноцид у Сребреници који, понављам, то није.” Он указује и на извештај Европске комисије из 2014. године у којем су налази о примени Оквирне одлуке Министарског савета из 2008, која се тиче борбе против ксенофобије и расизма у државама чланицама ЕУ, а на коју се позива и предлагач нашег закона (2008/913/ЈХА). Како истиче, у том извештају се наводи да заправо готово ниједна држава није то у потпуности прихватила – ако је и прихватала. „У међувремену имате једну пресуду Европског суда за људска права из 2015, који је осудио Швајцарску зато што је Швајцарска осудила једног турског држављанина који је негирао геноцид над Јерменима. И суд је рекао да у том случају принцип слободе мишљења и изражавања има већу снагу и да не може бити подређен тој квалификацији КЗ у Швајцарској”, напомиње Јовановић. На сасвим супротим позицијама су ЛСВ, ЛДП, али и Фонд за хуманитарно право који је у јучерашњем саопштењу навео да би се предложеном допуном члана 387. КЗ „пружила законска заштита ревизионистима судски утврђених чињеница пред МКСЈ и МСП”. ФХП апелује на посланике Народне скупштине да измене предложени став како би обухватио забрану негирања чињеница утврђених пред МКСЈ и МСП, у складу са домаћим и међународноправним обавезама Републике Србије. „Изузимањем злочина утврђених пред МКСЈ из забране, предлог закона дозвољава негирање и јавно одобравање геноцида у Сребреници, злочина на Овчари, масовним злочинима почињеним у Приједору, Маркалама, Меји и Кореници, Избици и у многим другим местима током ратова у бившој Југославији. ФХП подсећа да се Законом о сарадњи са МКСЈ-ом Србија обавезала да ће поштовати одлуке Међународног кривичног трибунала”, наводи ФХП и подсећа да је пресудом МСП, која је за Србију обавезујућа према члану 94 Повеље УН, утврђено да је у Сребреници почињен геноцид. Овом пресудом утврђено је и да је Србија прекршила Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида по два основа – прво, јер није учинила ништа да у јулу 1995. године спречи сребренички масакр, „мада јој је морало бити јасно да постоји озбиљан ризик од геноцида“ и друго, зато што није казнила учеснике тог злочина који су јој били доступни. www.politika.rs/scc/clanak/368081/Koji-genocid-Srbija-ne-sme-da-negira
