„Руски Бетмен“ – светски рекордер у бејс скоковима

Руски бејс скакач Валериј Розов прича за „Руску реч“ о свом ризичном хобију

Извор: redbullcontentpool.com

Он је извео бејс скок са висине од 7.700 метара, први је скочио у кратер активног вулкана и поставио још неколико светских рекорда. Медији га зову „руски Бетмен“ и „човек са крилима“, али 51. годишњи Валериј Розов не мари много за те надимке. Он доживљава ризик као начин живота који не намерава да промени.

Први скок није био најстрашнији

Розов је најпре био алпиниста, а затим је почео да се бави бејс скоковима. Он добро памти свој први скок, јер то по његовом мишљењу свима остаје у сећању. Па ипак, то није би његов најупечатљивији скок.

Чо оју, Хималаји, октобар 2016. / redbullcontentpool.com

„Сви осећају мању или већу трему. Код некога су та осећања веома снажна, али ја сам већ био искусан алпиниста, а у алпинизму је такође потребна добра психолошка припрема, и зато сам се добро контролисао. Нисам се колебао да ли ћу скочити или не“.

Бејс скакач о свему сам одлучује

У бејс скоковима је Розову поред алпинизма помогло искуство у скоковима са падобраном. Па ипак су бејс скокови много тежи, каже он.

„Најважнији је тренутак када се одлучиш за скок. У падобранству ту одлуку уместо падобранца доноси пилот, као и службе на земљи. Бејс скакач, међутим, одлучује сам. Ја немам резервни падобран и сигурносну опрему. Обичан падобранац има осећај да он у потпуности управља својим падом. Чим искочи из авиона он одмах упада у ваздушну струју. Приликом скока са литице најпре се треба правилно одразити, а затим чекати неколико секунди док се ваздушна струја појави да би се могло управљати летом. И све време се лети у опасној близини објекта“, каже Розов.

Чо оју, Хималаји, октобар 2016. / redbullcontentpool.com Чо оју, Хималаји, октобар 2016. / redbullcontentpool.com

Немогуће је потпуно избећи ризик

Бејс скокови су постали велика Розовљева страст. Он је већ извео стотине скокова на свим континентима. Међутим, чак и најискуснији професионалац не може предвидети све ризике, јер су скокови у овој дисциплини врло непредвидиви. Спортисти се често приближавају опасној црти. „Имао сам проблема са атерирањем када сам буквално једва остао жив. Једном сам, на пример, упао у воду у планинској реци“, каже Розов.

Па ипак, и у нестандардним ситуацијама постоје стандардна решења. „Углавном имам времена да исправим грешку. Понекад тело само прави одређене покрете док мозак још није успео да реагује“, каже руски спортиста. „Али ипак, ту ништа није сигурно. Понекад, када анализирам оно што се десило, схватим да није било глобалне грешке него само мало нисам имао среће и све је кренуло по најгорем могућем сценарију“.

Скок са врха планине Ушба (4690 м.), Кавказ, јули 2012. / redbullcontentpool.com

Тако је, на пример, све кренуло наопако када су Розов и његов друг на Камчатки скакали у кратер вулкана. Од вулканског дима нису могли добро да процене ситуацију и сувише су се приближили земљи. Валериј је успео да атерира, али његов друг је имао мање среће – ударио је у падину јер падобран није стигао да му се отвори. Задобио је компресиону фрактуру кичме. Срећом није остао инвалид.

„То је била наша грешка. Тај скок смо извели крајем дана и он је био већ четврти по реду, било је доста хладно и заиста смо били уморни. Али по редитељевој замисли требало је да прикупимо што више лепих кадрова. Једна мала погрешна одлука је покренула читав низ погрешних догађаја“, каже Розов.

Уживање у пејзажу – само у једноставним скоковима

За време тешких скокова бејс скакач се концентрише искључиво на своје потезе, а само понекад може да ужива у пејзажима. „Ја могу да скочим са високе литице и да летим на отвореном простору изнад алпских ливада где могу да се спустим у било којој тачки. Тада могу да уживам у пејзажу“, каже Розов. Нешто друго је опасан скок са ниске литице, „ту мозак ради као компјутер и анализира све унаоколо“.

Килиманџаро, фебруар 2015. / redbullcontentpool.com

Треба бити у форми

Да би се човек бавио бејс скоковима не мора обавезно да држи посебну дијету, али ипак треба да буде у форми. Валерију Розову то одлично полази за руком иако има 51 годину.

„Физичка кондиција и рад срца су изузетно важни за сваког алпинисту. Не може човек да пусти стомак и да са њим иде у планине“, објашњава Розов. „Онога дана када се изводи скок нема неких посебних ограничења што се тиче хране, али наравно, ако се човек преједе онда му тај скок не прија“.

Шивлинг, Хималаји, мај 2012. / redbullcontentpool.com

Породица има трему, али и разумевање

Породица сваког љубитеља адреналина увек има трему, што је и нормално, прича Розов. Њему самом то не смета да ужива у животу, утолико пре што и његова супруга, са којом се упознао на планинарењу, има иста интересовања, исто као и њихова три сина.

„Супруга има разумевања за мој хоби, иначе не бисмо били заједно. Она је пар година скакала са падобраном и зна шта је то. Главни проблем је када се жена или муж дистанцирају једно од другога и кажу: ’Мени није занимљиво то чиме се бавиш. Не могу да те спречим. Ради шта хоћеш, ја имам своја интересовања’. Ми често путујемо заједно. Дешава се да ја ујутру изведем скок, а увече се сви заједно одмарамо“.

Видео недавног Розовљевог рекордног скока

Валериј Розов је почео да се бави алпинизмом и падобранством још у доба Совјетског Савеза. Имао је преко 50 успона 5. и 6. категорије и два пута је био првак света у падобранству (1999. и 2003).

Розов је стекао светску популарност када је 2009. године извео бејс скок у кратер активног вулкана на Камчатки.

Розовљеви скокови су посебно атрактивни захваљујући „вингсјуту”. Тај костим је у просеку тежак 1,5 кг.

У великим пројектима руском спортисти помаже његов тим који се састоји од алпиниста и групе сниматеља. У тиму има укупно 10-12 људи.