„Велика евроазијска заједница“ као темељ светског поретка у 21. веку

О заокрету Русије према Истоку пише Сергеј Караганов

На једној седници Источног економског форума одржаног недавно у Владивостоку водила се дискусија која је мени лично веома пријала будући да се ја одавно залажем за економски заокрет Русије у правцу све већих тржишта Азије. Реномирани учесници су расправљали о томе ко је први изнео и образложио идеју заокрета ка Истоку.

Тај спор је још један доказ да је заокрет почео, и да се, штавише, већ и одиграо. У сваком случају, одиграо се у свести руске менаџерске елите. Победа увек има много отаца, а пораз је увек сироче. Кроз неко време тај заокрет ће се догодити и у свести других група руског друштва, чији начин размишљања се заглибио негде у совјетским временима, када се Азија доживљавала као блато и заосталост, а Кина искључиво као опасност, или негде у периоду 1990-их, када смо гајили сладуњаве снове да ће нам „Запад помоћи“, и због тога умало нисмо растурили своју земљу, а уопште нисмо приметили успон Истока.

О томе да се заокрет одиграо сведочи и много података које са поносом износи Министарство развоја руског Далеког истока. У овај регион су кренуле инвестиције – преко 1,1 билион рубаља 2016. године, и још билион је планиран за следећу годину. Отворено је 66.000 нових радних места, почело је да функционише 14 територија убрзаног развоја, које инвеститорима дају олакшице какве Русија иначе никоме не даје (а у ствари су то нормални услови пословања). Већина лучних градова руског Далеког истока обухваћена је програмом „Слободна лука Владивостока“, такође са врло озбиљним (а заправо, нормалним) привилегијама. Прорадио је Фонд за развој руског Далеког истока, прорадиле су агенције за развој људског капитала и за подршку инвестиција и експорта, усвојен је основни пакет закона и сасвим модеран програм развоја региона.

Експерти: Будућност света у рукама Кине, САД и Русије

Међутим, тај процес треба наставити да би се достигао оптималан геоекономски и геополитички положај Русије као центра и споне која повезује цео Евроазијски континент, и да би се Кини обезбедио пријатељски и конструктивни баланс, како она не би постала „сувише моћна“ за своје суседе, тј. потенцијални хегемон од кога би сви страховали.

Најзад, у условима све израженије тенденције ка деглобализацији и фрагментацији светског економског поретка, као и појачане тежње САД да искористе међусобну економску зависност земаља и економске везе као оружје за достизање политичких циљева, треба тежити ка томе да бар Евроазијски континент избегне поменуту тенденцију и можда постане колевка новог, правичнијег и стабилног светског поретка, уместо старог који се руши.

Светски поредак који су после растурања СССР-а покушале да успоставе САД био је заснован на политичкој, економској и идејној хегемонији Запада, али као што се могло и претпоставити, он није могао да заживи. Од средине 2000-их тај поредак је брзо почео да се осипа због грешака, често злочиначких, попут агресије у Југославији, Ираку и Либији, и једноставно због еуфорије коју је изазвао привид коначне извојеване победе. Све је то у Америци довело до империјалистичког преоптерећења, а у Европској унији до серије грешака или неактивности, иако је било крајње неопходно дејствовати, тако да је ЕУ сада у кризи из које се не види излаз.

Европско савезничко платно се пара, а део европске елите засада покушава да заустави тај процес, и то помоћу консолидације на антируској основи. Али на тој вештачкој основи унија се не може спасти. То већ добро знају сви мислећи Еврпљани. Знају, али не виде излаз. Свесни су они и да је неизбежан одлазак САД из Европе, додуше уз осцилације, па чак и закаснеле покушаје обнављања конфронтације. Еврпљанима треба пружити бар теоретску могућност да конструктивно изађу из ћорсокака.

Русија и Кина су званично заједнички изнеле концепцију партнерства или друштва Велике евроазијске заједнице. Под тим изразом се подразумева заједничко поље економске, логистичке и информационе сарадње, мира и безбедности од Шангаја до Лисабона, и од Њу Делхија до Мурманска.

Човечанство не може да чека исход америчког превирања

Русија је у 19. веку „довукла“ Европу до Тихог океана. Улице Владивостока, Хабаровска и других сибирских градова још увек красе зграде у којима су некада биле смештене руско-немачке и руско-холандске компаније и банке.

Русија напушта споразум са САД о неутрализацији плутонијума

Сада Русија има могућност да извуче политичку и економску корист из тога што ће постати још једна магистрална линија, а понегде и центар зближавања Азије која је у успону, и Европе која је још увек богата и технолошки напредна, али која вене у својим кризама.

А најважнија могућност Русије је што има прилику да стекне нови статус. Не досадашњи статус европске периферије са имањима у Азији, него статус атлантско-тихоокеанске силе, устремљене у будућност, тј. једног од неколико центара све моћније Велике евроазијске заједнице.

Природно је да претендовање на једну од улога у новој заједници захтева (ако други аргументи нису довољни) да се у Русији покрене активна политика економског и технолошког развоја. Међутим, њу од самог почетка треба уграђивати у евроазијске оквире и технолошке схеме. У Великој евроазијској заједници Русија може заједно са старим и новим партнерима производити и испоручивати неколико група робе високе технологије – намирнице и робу за чију производњу су потребне велике количине воде, и много врста дубински прерађених сировина. Али оно што је најважније – може бити задужена за безбедност на континенту. Додуше, она у суштини то већ и јесте, иако „стари“ лидери то не признају и незадовољни су због тога.

У широким оквирима Велике евроазијске заједнице може почети да се решава и проблем европске безбедности, који је запуштен услед експанзије западних савеза и природне реакције Русије, а не може се решити у старим оквирима. Уосталом, безбедност европског супконтинента угрожавају миграције, тероризам, верски екстремизам, све већа економска неједнакост и масовна незапосленост младих, а све су то проблеми који се могу решавати само на нивоу целог континента.

Путин: „Нато очигледно припада прошлости”

Јасно је да изградња заједништва или партнерства за развој, сарадњу и безбедност Велике евроазијске заједнице представља заједнички пројекат држава које пожеле да му се придруже. Његове контуре ће се мењати у складу са околностима и потрагом за одговорима на старе и нове изазове.

Сада је очигледно дејство елемената геоекономске и геополитичке архитектуре Велике евроазијске заједнице, чије стварање су покренуле Русија и Кина.

Географски пројекат ће, по свему судећи, поред Русије и Кине обухватити и Белорусију, Казахстан и друге државе Средње Азије, као и државе АСЕАН-а (Асоцијације земаља југоисточне Азије – Индонезија, Малезија, Филипини, Вијетнам и др.), државе које су у „спрези“ пројекта Пута свиле (Турска, Иран, Израел и Египат) и нови економски простор који ће се постепено формирати реализацијом Регионалног свеобухватног економског партнерства, за које се залажу Кина и АСЕАН, уз учешће Индије, Јапана и Јужне Кореје. Русија заједно са партнерима из Евроазијске економске уније (Белорусија, Јерменија, Казахстан и Киргизија) треба да одлучи у ком облику има смисла придружити се изградњи те флексибилне економске групације држава.

Партнерство или заједништво Велике евроазијске заједнице треба да се гради на следећим принципима просвећености и реалистичности.

– Усмерење у правцу подизања нивоа благостања свих земаља и народа који улазе у ову заједницу, укључујући и постепено кретање ка зони слободне трговине која би требало да обухвати цео континент.

– Пружање подршке слободном светском економском систему, противљење његовом уситњавању и политизовању.

– Сарадња заснована на принципу игре која се свима исплати.

– Безусловно поштовање државног суверенитета и територијалне целовитости свих земаља заједнице и свих земаља света у целини.

– Безусловно поштовање политичког плурализма и права сваког народа и земље да бира свој пут развоја и начин живота, пружање подршке слободи од спољног мешања, подршке културном плурализму, вери и верској толеранцији. Можда ће једног дана народи континента и читавог човечанства доћи до различитих варијанти једног истог политичког модела, до неке врсте лидерске демократије, а можда се никакав заједнички модел никада неће појавити.

– Супротстављање политици силе, усмереној на стварање нових или обнављање старих војнополитичких алијанси и раскола.

– Усмереност на сарадњу у решавању континенталних и међународних глобалних проблема, као што је загађење природне средине и промена климе, уз коришћење напредне праксе, укључујући и европску.

Сви ови принципи нису нешто ново. На њих упућује здрав разум, они су у различитим варијантама дефинисани и Повељом УН и документима других организација међународне заједнице. Проблем је у томе што се они не поштују. Због тога уместо напредовања човечанства и међународног система може доћи до његовог назадовања и повратка на пут ратовања и нетрпељивости.

Треба учинити покушај да се ти принципи развију и учврсте засада у Великој евроазијској заједници, а затим да се примером и сарадњом они прошире и на остатак света.

Русија више никада неће ратовати на својој територији

Природно је да овај пројекат јесте и треба да остане отворен за цео свет, за све земље и континенте. Он не треба да буде усмерен на изоловање Сједињених Америчких Држава као највећег актера на светској политичкој сцени. Америка сама треба да изабере на коју ће страну. У прошлости је она помогла у послератном обнављању већег дела Европе и побеђених непријатеља, и играла је кључну улогу у стварању савременог глобалног економског система. Међутим, 1990. године се одлучила за светску хегемонију и доживела пораз, а сада покушава да се реваншира. Својим дејствима она објективно (и злонамерно, по мишљењу многих) доприноси дестабилизацији многих земаља и региона. Уз све то, очигледно је да се налази и у политичкој кризи уочи председничких избора.

Међутим, човечанство не може да чека исход америчког превирања. Због тога, поред чврстог одвраћања најопаснијих манифестација америчке политике, за које се определила Русија, треба градити и конструктивну алтернативу за срушени биполарни поредак и монополарни свет чије се рушење приводи крају. Један од носећих стубова тог новог светског поретка може и треба да постане партнерство или друштво Велике евроазијске заједнице.

Сергеј Караганов је декан Факултета за светску економију и светску политику Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“, почасни председник Президијума Савета за спољну и одбрамбену политику.