Тим Кејн – «манџурски» (хондураски) кандидат» Главна интрига америчких избора је за кога ће, у ствари, да гласају присталице Демократске партије? Стање здравља Хилари Клинтон је такво да њу буквално «уносе» у Белу кућу, као што су у своје време у СССР-у „уносили“ у Кремљ новог, следећег по реду, Генералног секретара КП СССР. Да дође до промене – такав сценарио се више не разматра, јер је касно. Остала је само једна варијанта – да се одбију овлашћења, можда већ у самом почетку владања у корист демократског кандидата који је на списку други, а то је подпредседник Тим Кејн. Та могућност се по кулуарима разматра без престанка. Углавном се размишља не да ли је тако нешто уопште могуће, већ да ли ће до ње доћи пре или после инаугурације. И ту онда треба да се помене добро знани „манџурски кандидат“. Тај појам је у амерички политички речник дошао из истоименог романа – бестселера који је написао Ричард Кондон, објављеног 1959.године. Прича је о томе да су америчког поручника у току Корејског рата заробили „Совјети“, одвезли га у кинеску Манџурију и тамо зомбирали. Његов задатак је постао да обезбеди да власт у Америци, преко злослутних интрига, преузме кандидат за потпредседника Џон Ајселин (John Yerkes Iselin), који заступа крајње десничарске позиције, али који у ствари представља «комунистичког штићеника». По том роману филм је снимљен 1962.године и у њему је главну улогу играо Френк Синатра. Римејк се појавио 2004.године. Обе варијанте су биле врло успешне. Тада се и појавио израз «манџурски кандидат». У уском смислу то је прикривени штићеник туђих снага, а у ширем – то је човек кога је могуће објаснити као «момак за све». Идиом «манџурски кандидат» може да се објасни и тако да бирач заправо не добија оно за шта је гласао. Најчешће се користи иронично. У време Обамине прве изборне кампање 2008.године, када су се водиле дискусије због његовог, како се причало, неамеричког порекла, тај термин су често користили и за њега. У биографији садашњег кандидата за потпредседника, а највероватније будућег правог председника Тима Кејна, може да се нађе подједнако загонетна епизода од које је могуће лако повући необичну паралелу, мада и са знаком, супротним у односу на садашњу, врло специфичну ситуацију, у америчкој председничкој кампањи. У младости је Кејн, пореклом ирски католик, био близак језуитима и теологији ослобођења коју су они проповедали у Латинској Америци. Још као ученик старијих разреда језуитске школе он је 1974.године први пут отпутовао у Северни Хондурас како би заједно са мисионарима „помагао његовом народу“. У Јужном Хондурасу је у то време газдовала ЦИА која је ту територију претворила у главну базу својих операција против левичарских револуција које су у то време буктале Никарагвом и Салвадором. По признању самог Кејна, било је локалних становника који су и за њега сумњали да је повезан са Управом , тако да су му браћа-језуити чак саветовали да не злоупотребљава комуникацију са земљацима – Американцима. Како год било, врло брзо је Кејн био принуђен, зато што му је „живот био угрожен“, да напусти Хондурас због незадовољства локалних власти због помоћи коју је он пружио при преласку хондураске границе двојици никарагванаца. Да констатујемо да је то могло да се дешава само на југу, у зони одговорности ЦИА, никако не на северу, где је, по свему судећи, Кејн боравио. А 1980.године, када је већ био студент правне школе на Харвардском универзитету, он се поново враћа у Хондурас, у коме остаје скоро целу годину. У то време Кејн почиње да одржава тесне везе са веома харизматичном личношћу – преподобним Џејмсом Карнијем, Американцем који је протурао идеју повезивања хришћанства са социјализмом и комунизмом и који је томе посветио читаве радове, врло популарне у Латинској Америци. Када се Кејн већ вратио у Америку, 1893.године, Карни је погинуо „при неразјашњеним околностима“ као капелан једне устаничке групе у Хондурасу. Све до сада има католичких организација у САД које се плаше да је дубоко у души Кејн остао врло ревностан ученик свог радикалног наставника. Кога је у ствари заступао млади Кејн у Хондурасу: марксисту-језуиту или добровољног помоћника америчких тајних служби – остало је нејасно до данас. Присећајући се тог доба он је писао да се управо тада убедио колико много зла понекад чине амерички државни представници у иностранству. Али, уколико је то његово право убеђење и уколико је прва верзија тачна, ето, у том случају је пред вама у најчистијем облику прави „манџурски (хондураски) кандидат. Ко би знао за шта је такав човек све способан уколико се нађе у врху власти, и какав би он програм, који је у њега унет, могао да почне да остварује? Међутим, доцнија бурна Кејнова каријера у државним органима, које је он у младости разоткривао (највероватније у интересу посла којим се бавио) тера да озбиљно посумњамо у прву верзију. Али уколико је обука ишла обрнутим редом – не из марксисте у власт, већ од ње према марксистима, све стаје на своје место. Тако, по сопственом признању Кејна, једна од његових најдражих књига остаје роман „Вашингтонски шпијуни“ (“Washington’s Spies”), и он заједно са женом са великим задовољством прати серију “Turn”, у којој се ради о почецима америчке обавештајне службе и њеним младим јунацима. Уосталом, питање ко је индоктринирао Тима Кејна у његовој младости – покварени језуити или цинични људи агенције ЦИА – остаје отворено. Шта да се ради: каприци историје и америчке политичке културе. Какав развој може да добије управо испричана прича после 8.новембра? Људи ће да гласају за програм Хилари Клинтон, а добиће програм Тима Кејна – „хондураског кандидата“ који ће, делујући у складу са „манџурским“ сценаријем да изврши потпуну замену оног што је обећала Хилари. На пример, познато је да најмасовнију групу подршке Хилари чине жене. Американке највише привлачи „потпуна слобода планирања породице“ (читај: абортуса) за коју се она залаже и ограничења у вези са продајом оружја. Међутим, Кејн – католик је против абортуса и он не може да промени такво мишљење. Он је такође много лојалнији од своје „патронесе“ другом амандману Устава којим се Американцима гарантује право на ношење оружја. Произилази да америчке жене варају баш на крупно. Постоји неслагање у позицијама демократског пара и у другим важним питањима. Таквим, какав је однос према крупним компанијама. Мада се у званичним биографијама Кејна наводи да је он „пореклом од радника“ (тако се некада писало у Совјетском Савезу) мада је у ствари његов отац био власник предузећа за прераду метала. То је исто као када би за сина власника фабрике за производњу трактора рекли да му је „порекло – тракториста“. Идеје којима би Кејн изједначавао велики бизнис њему уопште нису блиске. Уосталом, и како би највећи магнати који се боре за Клинтонову, типа У.Бафета и Џ. Сороша, дозволили да она на завршној етапи предизборне кампање проповеда популистичке идеје, позајмљене од Бернија Сандерса, ако не би знали шта ће да остварује сасвим други човек преко свог програма, који је за њих много пријатнији. Проблем је и лична привлачност – Кејн ни мало не одговара укусима Америке, чак ни демократама, пошто је потпуно изгубио у ТВ-дебатама са републичким противником Мајком Пенсом. Чак ни Си-еН-еН, аудиторијум чије 2/3 чине демократи и који редовно Клинтоновој прогнозира победу над Трампом са огромном разликом, фиксирао је надмоћ Пенса над Кејном са резултатом 48% према 42%. Жене не вређа, али зато активно користи. Сарадња са Хилари Клинтон није први случај у Кејновој каријери када се он налази иза женских леђа. Свој успон на политички Олимп он је почео успешном женидбом ћерком гувернера Вирџиније Линвуда Холтона (Linwood Holton), како би затим заузео и положај свог таста. А још по принципу вечитог понављања ситуација подсећа на положај који је у Америци настао после вотергејта. Тада је, ако се сећате, после превременог напуштања председничке дужности због претње импичментом председника Никсона, његово место заузео потпредседник Форд. Да подвучемо да ни Форд на свој претходни положај такође није биран, већ је то постао после напуштања дужности Спира Агњуа који је окривљен за корупцију. На крају је на место председника државе постављен човек који је уопште избегавао све процедуре демократских избора. Ударац на ауторитет политичког система САД је био огроман. А у савременим условима последице могу да буду још теже. Механизам преноса власти од Клинтонове на Кејна може да се одради по истом принципу као са Фордом. Прво би Кејн, када заузме место Клинтонове, без икаквих избора некога поставио за потпредседника, а даље се не би знало шта ће још да исплива из мутне хондураске прошлости. Да неће да се појави и потреба да се замени и „нови Форд“ лично, опет без изјашњавања народа? Обезбеђено је продубљивање кризе америчког политичког система, наравно, уколико садашња изборна кампања буде имала „манџурски“ завршетак . Демократија у Америци, која се труди да постане еталон за цео свет, све више се удаљава од демократског идеала, и то… у правцу Хондураса.
