Немањићи су далеко. Данашњи Срби могли би да се потруде да буду достојни барем самих себе, каже Владимир Кецмановић. Други део трилогије Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића о Стефану Немањи „Два орла“, одмах по објављивању доспео је на врхове листа бестселера. Кецмановић каже да је један од разлога зашто пишу о Немањићима данас то што о њима не знамо много. Пре него што сам ушао у истраживање, и сам сам поседовао оскудно знање о Немањићима. Сви знају да су Немањићи били јако значајни, неко зна понешто о њима, али довољно — нико. Мислим да је добар тренутак да се о томе проговори и да људи изграде однос према најсветлијим тренуцима своје историје“, каже Кецмановић за Спутњик. Због чега не знамо много о Немањићима? — Један од разлога је снага Косовског мита, који је код Срба толико јак да се готово сва енергија бављења историјом код просечног Србина фокусирала на тај период, а оно што је било пре тога остало је магловито подручје о којем се не зна много. У сваком случају, преглед историје немањићке династије, не само Немањића него и њихових посредних потомака попут Деспота Стефана Лазаревића, доводи у питање митску слику о Косовској бици као крају српске државе. Одатле потиче и онај мотив о петсто година под Турцима. Заправо, српска држава је постојала после Косовског боја веома дуго и она јесте била вазална у односу на Турску, али ако погледамо историју нашег народа и простора шире од нас, па и ако узмете политичку историју Европе, питање шта јесте а шта није вазални однос и шта значи потпун суверенитет, било је актуелно чак и у доба врхунаца немањићке државе, па и у време врхунаца неких већих држава у Европи. Стефан Немања, па и његови наследници често су били у вазалним односима, с тим што су као вешти политичари знали да ситуацију у којој се налазе искористе на најбољи могући начин, па када је потребно, и да промене царство коме су вазали. У том смислу, није нам циљ да нарушавамо Косовски мит, али није лоше да људи сазнају и о оном што је ван мита постојало, а што може да нас испуњава поносом у односу на сопствену историју ништа мање од онога што нам нуди митска слика. Да ли мислите да је наш национални проблем што се фокусирамо на неке догађаје из историје а заборављамо на оно што им је претходило или што је било после? — Не мислим да је то наш национални проблем. Мислим да је у природи људи, па онда и нација, да имају своје фиксације. Косовски мит је настао у доба турске окупације кад су Црква и гусле биле једине институције уз које се одржавало народно памћење и на гуслама је Косовски мит израстао. Од Немањића је остала успомена на Душаново царство као велики тренутак и остао је, наравно, мит о Светом Сави који је потпуно заслужен, јер је реч о човеку који је формирао српску нацију у данашњем смислу речи. Питање је како би изгледали Срби данас, ко би били и колико би их било без Растка Немањића, али је сигурно да не би били ово што јесу без онога што је он урадио. Колико нам се као народу осветило непознавање сопствене историје? — У сваком случају, непознавање сопствене историје не може никако да користи, може само да штети. Колико је нама штетило, то је тема за дужу дискусију. Мислим да је штетило доста. Али да се вратимо на Светог Саву. То што су остали Немањићи у његовој сени је потпуно оправдано. Не само у тој породици, него у укупној српској историји — Свети Сава је најзначајнија личност. Напросто, зато што је творац нације. Имате ли утисак да се Србима кроз историју осветило то што нису држали до своје историје? — Сигурно да јесте, само што мислим да ту долазимо до вечитог питања: Шта је старије, кокошка или јаје? Разлог зашто Срби нису упућени у своју историју је доста лако дефинисати, а то је недостатак континуитета. Имамо успон у доба Немањића који је прекинут јако дугом турском окупацијом. После тога имамо васкрс српске државе у 19. веку, па династичке сукобе који су били драстични и који су утицали на промену културне политике и односа према историји, да бисмо у Другом светском рату имали револуцију и ново „превредновање свих вредности“. После тога смо имали ратове а сад имамо транзицију која, као некада пут у комунизам „перманентно тече“, и све те турбуленције доводе до вечито новог односа према стварима и прекидају нешто што је у повоју и стално се вртимо и враћамо у неко стање почетка историје. Данас, многи плиткоумно говоре да не треба да нас занима историја него будућност, а то су на други начин тврдили и комунисти. Као у „Дану мрмота“, историја непрекидно почиње од данас. Колико добро сте упознали лик Стефана Немање? — Доста добро. У нашем тиму је за историјске чињенице задужен Дејан, тако да он, на нивоу детаља, зна више од мене, а ја сам се бавио једном другом ствари — да у целини сагледам оно што знамо о његовом животу и да видим који су то били кључни догађаји и пориви који су га кроз живот водили. Мислим да сам створио једну, барем мени, уверљиву и дубоку слику. Колико се та слика подудара са оним што се заиста дешавало у стварности, то не знам, нити ико други може да зна, али се водим оном Аристотеловом да је књижевност истинитија од историје, тако да верујем у ту своју истину. Каква је сличност данашње српске државе са оном из времена Стефана Немање? Могу ли данашњи Срби извући поуке из тог времена? — Сличности су изненађујуће велике. У то доба, као и у каснијим периодима када смо, барем формално, имали државу, били смо присиљени да проналазимо пут између, данашњим језиком речено — великих светских сила, тадашњим језиком речено — између моћних царстава. Како глобална ситуација све више иде ка стварању мултиполарног света, у том смислу ће паралела данашње државе са ондашњом бити све очигледнија. Какве поуке из тога можемо да извучемо? Нажалост, врло је лако таксативно набројати какве поуке можемо да извучемо, али у практичној, дневној политици, то је врло тешко препознати. Постоје ли неки државнички потези које је Стефан Немања повукао које би данашњи владари могли да „прекопирају“? — Стефан Немања, ако гледамо његову ратничку и државничку каријеру, сабрао је готово све могућности српске и не само српске политике. Имамо неколико људи који су били на власти у претходне две деценије и нешто више, и имамо оне који су правили компромисе и оне који су ратовали уз лоше компромисе. Немања је и ратовао и правио успешне компромисе. Више пута је долазио у ситуацију да му земља буде покорена, па да маневрисањем, политичким и дипломатским, поврати власт, па је поново улазио у ратове, тако да не верујем да би неки данашњи политичар имао луксуз да све то уради у току државничке каријере. Да ли би данашњи политичари могли из његове биографије да „покупе“ неке практичне ствари? Сигурно да би, али ситуација је битно другачија од његове. Можда су неки други Немањићи који су га наследили бољи пример за то како може да се води држава коју нисте ви створили него сте је наследили и имате обавезу да је чувате. Као на пример? — Па сви Немањићи после Немање су имали ту обавезу. Немања је био пионир и он је поставио темеље. Да ли су данашњи Срби достојни Немањића? — Иако ме често третирају као десничара, нисам присталица теорије по којој нове генерације нису достојне претходних. Оно што је сигурно је да би данашњи Срби могли да се потруде да буду достојни барем самих себе. www.nspm.rs/hronika/vladimir-kecmanovic-sveti-sava-je-tvorac-srpske-nacije-danasnji-srbi-bi-trebalo-da-budu-dostojni-barem-samih-sebe.html
