Сергеј Јурјевич БЕЉАКОВ Војвода Евпатије Коловрат је 1238. године пожурио са одредом од 1 700 војника у помоћ Рјазању, који се налазио под опасдом хана Батија, али није стигао на време. Погледавши згариште, он је донео одлуку да стигне непријатеља и ступи у бој са ордом која је бројала 150 хиљада војника. Када су Батија известили о нападу, он је послао против њега тумен. Руси су одолели. Бати је послао још један тумен, Руси су опет одолели. Задивљен њиховим витештвом, хан им је предложио новац и положаје. Они су одговорили: “Не!”. “Шта ви желите?” – упитао је Бати. “Ми желимо да погинемо”. После таквог одговора хан је био принуђен да заустави сву војску, да их престроји из пешадијског поретка у борбени и да сву своју силу покрене против Руса. А онда се десило чудо. Армија од 150 хиљада војника Орде није могла да победи шачицу људи. Трећег дана непрекидног боја, Бати, који је претрпео огромне губитке, окружио је храбре војнике направама за избацивање камења и засуо их огромним камењем. Са тачке гледишта здравог смисла, поступак дружине Јевпатија Коловрата је необјашњив, он спада у ред руских чуда. У белоруском селу Сокољничи, Фридрих Хенфељд, обер-лајтнант 4-те тенковске дивизије је 17. јула 1941. године записао у свом дневнику: “Увече су сахранили непознатог руског војника. Он се сам борио. Пуцао је из топа по нашим тенковима и пешадији. Изгледало је да нема краја, његова храброст је била запрепашћујућа… Био је то прави пакао.“ Тај непознати војник је био 19-годишњи старији сержант 55-ог пешадијског пука Никола Сиротинин, који је са оружјем калибра 76 мм добровољно остао да покрива повлачење својих другова. Бој је трајао три сата, и чак и после оштећења оружја, Николај је пуцао у непријатеља из карабина. Деветнаестогодишњи руски момак је уништио 11 тенкова, 7 оклопних аутомобила и 57 пешадинаца. У Сокољничкама су слушали о зверствима фашиста, посебно у оним селима где су они имали велике губитке и очекивали су да ће овде освета бити жестока. Немци су заиста сатерали сво становништво на једно место, а онда се десило оно што вероватно нема аналогију у читавој историји Великог отаџбинског рата. Они сами су ископали гробове, прекрили тело руског војника платном од шатора, дуго су стајали над њим, а сахранивши га, испалили су троструки плотун. Предајући војнички медаљон једној од сељанки, немачки пуковник је рекао: “Узми и напиши родбини. Нека мајка зна какав херој је био њен син и како је погинуо”. Подвиг Николаја Сиротинина је такође руско чудо, и таква чуда прате читаву нашу историју. Једном је Фјодор Тјутчев написао: “Умом се Русија не може схватити, аршином општим измерити” и тај стих је одразио суштину руског народа. Читав свет зна да Руси нису Европљани, са њиховом тежњом да све раздробе на комаде, да они могу да живе тамо одакле други беже, када се други предају, да су Русија и Европа исувише различите да би живеле по истим правилима. Јер једна од главних црта руског менталитета јесте пожртвованост, то јест – “када положиш живот свој за ближњег”. Не за новац, или власт, него за пријатеље. Савремена Европа и пожртвованост – неспојиви су појмови, нама је спремност на жртвовање стигла са хришћанством, а Европа већ одавно није хришћанска. Савремена Европа се трансформисала у веома рационално, прорачунато и плаћено друштво. Ситуација када обични програмер из Липецка ставља руксак, узима такси и путује да штити “своје” – а ту причу лично сам слушао од тог таксисте – невероватна је за Европљанина. Они никада не могу схватити бол Русије у догађајима који се одигравају у Украјини и покушај да им се то објасни – исто је као бацање бисера пред свиње. Чак и уколико нас они и слушају, они нас не чују, јер ми живимо у различитим моралним равнима. За Европљанина је схватљива борба за националне интересе и ресурсе – а борба за “своје” – њима није јасна. Као што ни руски човек никада не може схватити речи председника Савета Европе Хермана Ван Ромпеја, о томе да се “појмови народа и отаџбине морају послати на сметлиште историје”, тако никада такви Ромпеји неће схватити да осим јединствене Европе постоји још и јединствени “руски свет”. Да, увелико безпутан, лабав и детињасто наиван, но притом велики, свепраштајући, бескористан и пожртвован. Па како и може бити другачије, ако говорећи истим речима, ми у њих стављамо различити смисао. Ми говоримо о гендеру (полу) као о равноправности мушкарца и жене, а Европљани као о полној социјалној самоиндентификацији. Да напоменемо да је до данас идентификовано 62 гендерна типа, да се легализују најразличитије комбинације, а не тако давно, професор из Аустралије је предложио да се уведе шездесет трећи гендер. То је, веровали или не – човек-свиња. Нама се повраћа од свега тога, а Европљани се диче својом толерантношћу и уверити их да је све то мрзост – није могуће. Ми покушавамо да своју децу оградимо од злостављања, а у школама Берлина изучавају приручник “Лезбијски и педерски начин живота”. У њему се, на пример, предлаже успостављање веза са локалним организацијама хомосексуалаца, позивају се на часове њихови представници, гледају се филмови, а такође се учествује у забавним играма са одређеним улогама. Ево неких од тих игара: ти си у геј бару и хоћеш да привучеш у постељу лепог момка; како рећи мами да желиш да створиш геј-породицу; две лезбијке се спремају да се венчају у цркви… Да ли су многи међу вама спремни да држе кући немачки “Приручник за родитеље о сексуалном васпитању деце од једне до три године”, у коме се говори о неопходности узајамног истраживања и стимулације полних органа детета и њихових родитеља? А у Немачкој се та књига за шест година продала у тиражу од 650 хиљада примерака. Нама причају о неопходности да се заштити дете од насиља, и природна реакција сваког нормалног човека јесте подршка таквој идеји. А у стварности се ради о потпуној контроли државе над породицама, о одрицању родитељске власти, и о томе да се насиљем сматра свако дејство у односу према детету са којим се оно не слаже, али које је принуђено да извршава. На пример, да изнесе прљаву кофу са водом или рецимо да намести постељину. А да ли многи од вас знају да су о правима детета први проговирили педофили који су истакли да деца морају имати законско право на сексуалне односе са одраслима. Организација “Педофејл Информејшн Ексчејнч” је 1977. године почела са издавањем часописа “Права детета”. И њихова логика је потпуно схватљива – огради дете од родитеља, потом га извуци из породице и потом са њим ради шта хоћеш. Ту ће се наћи они који желе да искористе његову душу или тело. Наши “заклети пријатељи” буквално хистеришу поводом одсуства слободе у Русији, но, главно питање се састоји у томе – о каквој је слободи реч. Замислите ситуацију да један поред другог стоје два човека и сваки има слободу кретања. Но, први може да се креће само у једном правцу, а други било куда. Ко је од њих слободнији? Наравно, други. Утачнимо ситуацију: оба стоје на крову и завезане су им очи. Први може да се креће у правцу степеништа од поткровља, а други било куда. Ко је од њих слободнији? Без обзира на све, други. А сада кажите, како ће се по њега завршити то слободно кретање. У бољем случају болничким колицима, у горем – гробљем. Ми то схватамо – Европљани не. На пример, за њих је слободан наркоман онај који се шприца где жели и кад жели, а за нас – да сами себи потпишемо смртну пресуду. Зато, говорећи о слободи, нужно је дефинисати да је то слобода греха, или слобода од греха? Слобода по европски је – кад у Украјин режу крстове, а у Русији скрнаве храмове и паре се усред уметничке галерије. Слобода по европски – то је када у Немачкој голи учитељи и ученици одржавају отворени час фискултуре. Слобода по европски – то је када у школама у Француској ораганизују дан толерантности, притом се сви ученици и наставници мушког пола облаче у женско рубље, стављају шминку на лице и почињу да “секу” даме, а сва лица женског рода чине све потпуно супротно, правећи од себе мушкарце. Ипак смо ми чудни људи. Нама на послужавнику сервирају сведозвољеност, а ми од ње окрећемо нос. За нас то смрди на глупост. И све само због тога што је једном приликом Достојевски написао: “ако проповедате слободу без унутрашњег самоограничења, та слобода доводи до распусности”. Друго је питање како објаснити Европљанима да нама све то не одговара, зато што смо ми другачији. Како се може нешто објаснити људима који не само да не читају Достојевског, него који су у потпуности престали читати књиге? Какавим језиком разговарати са онима који данас уместо отац и мајка говоре “родитељ – 1” и “родитељ – 2”? Ми деликатно одстрањујемо све те многобројне демократске фондове на врата, а они нам се провлаче кроз прозор. Откуд такво инсистирање? Шта је са њима, не знају шта ће са парама или је у Русији медом намазано? Наше друштво по својој суштини је конзервативно, јер је било формирано у систему моралних забрана. Таква табуираност је постала последица прихватања хришћанства у Русији као погледа на живот. Хришћанство је једном и заувек рекло шта је добро, а шта зло, а шта се не сме радити. Управо је хришћанство код нас васпитало унутрашње самоограничење, управо је оно постало темељом руске духовности, или ако желите – “основом руске тврдоглавости”. Свако конзервативно друштво се веома јако супротставља покушајима његове промене, посебно извана. Управо тим се и објашњава та чињеница да су све те моралне новотарије које се одигравају у Европи на “ура”, у Русији наилазе на активно противљење. Међутим, ако у таквом друштву ипак долази до помака јавне свести, помак у страну одустајања од традиционалних вредности доводи до разорних последица, пошто се променама подвргавају темељи на којима је образована држава. Измена добија облик лавине и непредвидљив карактер, а друштво се брзо претвара у хаотичну биомасу која егзистира по законима силе. Судите сами, тек што су у Русији, додуше уз непосредно учешће европских либерала, били дискредитовани темељни принципи, а то су управо БОГ, ЦАР и ОТАЏБИНА, држава се распала, уништивши у крвавом безумљу десетине милиона својих грађана. Само што је у СССР-у (и поново уз непосредно учешће тих истих европејаца) била уништена идеја државног колективизма, држава се распала, породивши “грозничаве деведесете”. Зар вам не изгледа да све што се данас догађа око Русије, сва та збрка око заштите дечијих права и борба за слободу сексуалних мањина, збрка око сексуалног образовања и планирања породице, покушаји да се наметну такозване европске вредности – није никаква случајност, него систематски рад. Још је далеке 1945. године директор ЦИЕ САД Ален Далас, схвативши да се Русија може уништити само изнутра, написао: “Чупаћемо духовне корене, срамотити и уништавати основе моралне вредности. Ми ћемо на тај начин раслабљивати покољење за покољењем. Ми ћемо се борити за људе од дечијих, младалачких дана, главни акценат увек ћемо стављати на омладину, раслабљивати је, развраћати, корумпирати… Ми ћемо од њих направити цинике, вулгарне људе, космополите”. И овде господин Далес није ништа ново смислио, он је просто својим речима препричао Библију, у којој је написано: “Народ који изгуби морал, изгубиће своју земљу”. Управо руска земља са њеним ресурсима јесте истински циљ наших европских и прекоокеанских “пријатеља”, а сва наклапања о америчком сну, европским вредностима и руској заосталости – само су начин достизања тога. Само што наше традиционалне вредности буду замењене такозваним европским, биће уништен морални фундамент државе и она ће се распасти, а на њеним развалинама неће хтети да копа само лењивац. Некада су говорили “што је добро за Руса – то је за Немца смрт”. Времена су се променила и сад се већ показује да “што је Немцу добро – за Руса је смрт”. Притом смрт у буквалном смислу те речи, зато што све земље које демонстрирају гипки приступ у питањима морала, јесу изумируће и што гипкије томе приступају, то је бржи темпо њиховог изумирања. Због тога, када нас УНИЦЕФ позива да пропагирамо истополне односе међу својом децом, када Савет Европе лобира за интересе руске геј заједнице, када у Ставропољском породилишту лекари предлажу женама стерилизацију, када Руска асоцијација за планирање породице (РАПП) рекламира хормонску контрацепцију и абортус, када у школи покушавају да убаце сексуално образовање, када се права детета ставе изнад права родитеља, када руски либерали штите “Фемен” и “Пуси Рајт” – то је онда демографски рат. Рат у коме свака ситница вреди хиљаде живота. Само што су у Русији легализоване ЛГБТ организације, порастао је број омладине која истополне односе сматра “нормалним” и спремна је за експериментисање у том правцу. Само што смо дозволили у школама сексуално образовање, порастао је ниво венеричних болести и злочина на сексуалном терену. Само што смо под привеском РАПП пустили у Русију Међународну Федерацију за Планирање Породице, почео је да расте број абортуса и пад репродуктивности жена. Само што се дозволило усиновљење деце од стране иностранаца, почела је отворена трговина са њима. Па и много које-чега другог. А заправо све то и јесу те европске вредности од којих нам данас још зуји у ушима и које толико упорно покушавају да нам “увале”. Да нам их “увале” преко евроструктура, којима данас управља хомосексуални лоби, преко медија које контролишу, преко руских либерала и продатих руских чиновника. Судећи по тој упорности са којом се све то чини, ми се налазимо на “црном списку” за уништење и питање стоји данас са оштрином “или-или”. Или ћемо ми, попут стада оваца послушно поћи на заклање, или ћемо покушати да прекинемо ширење те либералне куге. Када су инквизитори питали Жану Д´Арк: “Ти сматраш своје дело правичним, зашто си позвала војнике да се боре? Зар се Бог не би заложио за праведну ствар?” Орлеанска Дева је одговорила чувеном фразом: “Да би Бог даровао победу, војници се морају борити!” Превод ФСК са руског http://ruspole.org/?p=5191
