Баш у време настајања овог писанија, пронела се вест да после првог круга председничких избора у Молдавији води Игор Додон, кандидат тамошњих социјалиста и заговорник окретања ка Русији, уместо наставка досадашњих европских интеграција. С обзиром на то да сам пре тачно два месеца боравио у Придњестровљу, осамостаљеном делу Молдавије чију независност Кишињев одбија да призна већ четврт века, не могу да кажем да је ова вест, мада свакако неочекивана, у мени изазвала некакво претерано изненађење. И наравно да Додону бирачи нису указали поверење због тога што је социјалиста, већ због тога што је проруски опредељен. Становници Молдавије могу да се увере колико је благородно бити близак са Русијом ако само погледају преко реке. Вода Дњестра је све што их дели од републике Придњестровље, огледног примера државотворности о којој, поређења ради, косметски Шиптари могу само да сањају. Придњестровље је, да се подсетимо, своју самосталност одбранило оружјем у краткотрајном, али крвавом рату 1992. године, на који ми у Србији и уопште српским крајевима нисмо превише обраћали пажњу, зато што смо у то доба били заокупљени нашим војевањима. Значај тог рата, својеврсног устанка за слободу, напросто је огроман. Придњестровци су били први народ са постсовјетског простора који се успротивио Новом светском поретку, том невешто преобученом фашизму чије се противруске основе више не дају сакрити. Тачније, Придњестровци су устали против политичког и културног угњетавања којем је молдавска престоница Кишињев била почела да прибегава, по рецепту који ће недуго потом бити примењиван и у руским крајевима Украјине. Молдавске власти су ономад биле донеле неколико јасно противруских мера, које су се првенствено односиле на руски језик, односно ограничавање његове употребе. Придњестровље је најпре било одговорило проглашавањем самосталне републике, а затим и оружјем, када је Кишињев послао војску да угуши побуну. Рат је завршен убедљивом победом Придњестровља, које се одбранило између осталог и зато што је могло да рачуна на помоћ из саме Русије, пристиглу захваљујући пре свега залагању руског генерала Александра Лебеда. После тога, Молдавија није упућивала своје војне снаге преко Дњестра. Разлог? Вероватно то што на линији раздвајања, успостављеној мировним споразумом, већ 24 године стоје војници Руске Федерације. Када сам последњег августовског дана, заједно са својим домаћинима који су ме сачекали на кишињевском аеродрому, прелазио границу и улазио у Придњестровље, нисам могао да не осетим дивљење према руским војницима поред којих смо прошли. Упадљиво су одударали од свега што их је окруживало. Молдавија је, најблаже речено, изузетно запуштена. И то се види буквално на први поглед. То да се налазите у најсиромашнијој држави Европе, што Молдавија и званично јесте, ако ни по чему другом схватићете по несхватљиво разрованом коловозу – молдавске саобраћајнице су, наиме, нешто најгоре што може да снађе несрећне точкове. Или кости путника. То је најочигледније огледало пустошеће корупције која потреса ову државу, мада није и једино, јер се пропадање очитава на баш сваком кораку и у сваком погледу. У таквом окружењу, беспрекорно опремљени, повереном задатку потпуно посвећени, а млади, скоро па голобради, руски војници неминовно делују као страна тела. Несклад између њих и свега около заиста је вриштећи. Па ипак, они стоје тамо, будни и опрезни као да ће сваког часа да надре опасност. Свакако да они сами по себи не би били у стању да одбију какву изненадну најезду молдавске војске. Просто их је премало. На пункту који смо ми прошли, стајало их је свега двојица. Могуће да их је било још у кућици иза рампе. Али то је то. Они, дакле, тај мир не одржавају бројношћу, већ угледом установе коју представљају – руске војске. У данашњем свету, кројеном почетком деведесетих по укусу Запада и првенствено Америке, та снага руског војника вероватно је једино што заиста и може да јемчи мир. Осим руске војске, нема друге силе која се показала способном да заустави империјалистичке походе Вашингтона и његових сателита. Придњестровље је најбољи доказ те тврдње. И утолико ми је несхватљивија она фамозна „војна неутралност“ на коју се Србија тако гордо позива. Прво и прво, наравно да је та „неутралност“ преварна. О каквој неутралности можемо да говоримо, када Војска Србије годишње има двадесетак заједничких вежби са НАТО снагама, а једну или највише две са руским колегама? Каква је то неутралност када НАТО и само НАТО има своју канцеларију у нашем министарству одбране? Од када се то неутралност гради тајним обећањима српских властодржаца, разоткривених у депешама које је објавио Викиликс, да ће тихо и што неприметније приближавати Србију НАТО-у, све док не дође време да државу на брзину и на кварно утерају у злочиначку алијансу? Али, друго и друго, чак и да је искрена, војна неутралност била би несувисла. Ако је ико на својој кожи осетио крволочност распомамљеног НАТО-а, онда су то Срби, и то са обе стране Дрине. А руска војска је, као што се види широм света па и у Придњестровљу, једино што може да вас сачува од таквих настраја. И, после свега, ми смо – војно неутрални?! Због чега? Да се не увреди Јелена Милић? Да не закука Теофил Панчић? Да не случајно не потресе Никола Ђуричко?! Збиља је необјашњива та потреба савремене српске државе да заузима тобоже једнаку удаљеност у односу на Запад и на Русију. То је још један од погубних остатака Брозове „политике несврстаности“, која је, као и све Брозово, била ем лажна ем противруска (што, наравно, не значи да би требало да се одрекнемо оних малобројних повољности које нам је донела, као што је углед званичног Београда у арапском свету). Како можете бити неутрални према непријатељу? Како можете бити неутрални према једином спасењу од дотичног непријатеља? Како можете бити неутрални према злочину? Да, оно што је снашло придњестровско становништво пре четврт века био је злочин. Оно што се данас сручује на главу народу Донбаса још је већи злочин. Живо би ме занимало да сазнам како то Александар Вучић успева да се раздвоји од основне људскости и остане неутралан док прати извештаје о ноћним бомбардовањима стамбених насеља око Доњецка или Горловке. Русија није неутрална у погледу злочина који су почињени над нама. Тачно је да нам 1999. није помогла колико смо и ми и они очекивали. Први Руси причају о томе као о срамоти. Али барем никада нису били неутрални према српским страдањима. Или пак према српским интересима. Када је реч о Косову и Метохији, јасно подржавају Србију. Када је реч о референдуму у Републици Српској, јасно подрже Бања Луку. Када Британци предложе да се цела српска нација жигоше као геноцидна једном за свагда, Руси су ти који преузму на себе обавезу да спрече такву бруку. А ми смо неутрални у поглед Донбаса?! Или Придњестровља?! Баш нам је добра донела та неутралност, толико да грабимо ка оном истом друштвеном и привредном дну на којем тавори описана Молдавија. Чак ни на то дно не можемо да се стропоштамо онако како бисмо ми то извели, него нам суноврат диктира ММФ! Јасна ствар, заштита руске војске доноси мир. Не нужно и благостање. Шта ће овај или онај народ да уради са миром који му јемчи руско оружје – а све је више нација широм планете које се добровољно пријављују за ту помоћ. Ништа мањи нису била ни недела почињена над Србима деведесетих, или данас над Србији оданом народу преосталом на Космету. „Руси су баш весео и мирољубив народ“, рекла ми је Ема у Тираспољу, главном граду државе Придњестровље, која је пре више од четврт века прогласила самосталност у односу на Молдавију, а 1992. ту самосталност и одбранила у рату против молдавске војске. Професионални преводилац, Ема је иначе Гагауз, што је народ турског порекла, мада православан од памтивека. Њена породица се пре четири године доселила у Тираспољ из Кишињева, молдавске престонице. Каже да је основни разлог пресељења био економски, пошто је живот у Молдавији постао неподношљив услед привредног пропадања, својственог за све несрећне државе загледане у Европску унију и „европску перспективу“. Ема додаје да има још породица које су, попут њене, прешле из Молдавије у Придњестровље у потрази за бољим животом, пошто Придњестровље, мада ем међународно непризнато ем опхрвано унутрашњим невољама као што је корупција, ипак нуди кудикамо достојније и достојанственије животне услове. Ти услови нису само новчани, већ општи: од културе, преко чистоће, широкогрудости, образовања, па све до безбедности. И, ето још једне руске одлике: изразито су државотворан народ. Изгледа да не постоје околности у којима нису у стању да створе пристојну државу и уређено друштво. Придњестровље има чак и своју валуту, за разлику од, рецимо, једне Црне Горе; у Доњецку, упркос томе што су ободни делови града свакодневно изложени украјинском гранатирању, беспрекорно функционишу све градске службе, од јавног превоза до чишћења улица; донбаски рудници су се, кажу, димили и у доба највећих борби, па и сада раде су пуном паром, исто као и доњецко позориште, које за две и по године ратног стања није одмарало нити један једини дан.
