Фрустрираност и изнервираност Тањом Мишчевић

Уочи Свете Петке, медији у Србији су нашироко цитирали речи Тање Мишчевић, шефице тзв. преговарачког тима за приступање Србије Европској унији, изречене на последњем у антологијском низу „панела“ на неисцрпну тему српских ЕУ-интеграција – иначе савршено описаних у старом хиту Токинг Хедса, „Road to Nowhere“, одржаном – а где другде? – у Скупштини Србије, под насловом „Европа у кризи – шта даље?“ После свих доживљених понижења, после безброј више него очигледних сигнала који сведоче о намери да Србија апсолутно никада ни не примирише ЕУ чланству, одлучна и бескомпромисна Тања смогла је снаге да изговори бесмртну реченицу, од које је засигурно задрхтала цела Европска комисија, а можда и Европски савет министара: „Зато ћете нам допустити да будемо мало фрустрирани и изнервирани јер сматрамо да напредак који је учињен заслужује отварање поглавља“. Са оваквим „преговарачима“, далеко ћемо стићи – као што већ и јесмо. Дакле одлучна и бескомпромисна – мада сада више фрустрирана и изнервирана – Тања је на панелу открила једну велику тајну: да заправо наше (фантомске) ЕУ-интеграције зависе од – чувеног дијалога са Приштином. Наравно, то је до сада била тајна углавном за њу – јер је остатку Србије ван Владе (назовимо то „нормалном Србијом“) то одавно јасно. У ствари, нормална Србија је одавно схватила оно што Тањи тек треба да дође до свести, негде у далекој будућности, вероватно не и у овом животу: да је апсолутно сваки „напредак“ Србије ка ЕУ титанијумским ланцима везан за уступке на Косову и Метохији, односно за одрицање од њега. Уосталом, на истом историјском панелу је словачка амбасадорка, Дагмар Репчекова о овој великој истини нашу Тању неувијено, мада дипломатски, обавестила: „Нажалост, напредак у процесу европских интеграција Србије зависи од дијалога Београда и Приштине“. А какав је то „дијалог“? Да видимо шта је фрустрирана Тања имала о томе да каже: „Сматрамо да је досадашњи напредак у дијалогу учињен само зато што је Београд јако пуно допринео да до напретка дође“. Преведено на језик нормалне Србије – ми смо давали све, Шиптари ништа, и то се књижило као „напредак“. То је та чувена дипломатска доктрина Вучића, Дачића, Дрецуна, Вулина и Ђурића – прво даш све, кажеш да си повео, рецимо 5:0, а онда кукаш како је друга страна „неконструктивна“ и не осећа потребу да ти узврати за сва добра која си јој учинио, вођена чудном логиком да ако с друге стране стола имаш будалу која ти је већ масу тога безусловно дала, што не би видео колико још из ње можеш да извучеш. Али, али, али – док кукаш, док те пељеше до голе коже – ипак остајеш у процесу. Не одустајеш! Ту је Тања била савршено јасна, показујући чак и већу дозу фрустрираности и изнервираности према онима који су се усудили да јој поставе логично питање: „да ли јој се чини да један део владајућих структура прави корак уназад у односу на евроинтеграције с обзиром на изјаве које се могу чути“: „Зар вам изгледа да ја одустајем од било чега. Зар вам те изјаве изгледају да било ко одустаје“. Искрено речено, она стварно тако не изгледа. Ни онима у Бриселу, ни онима у Приштини. Зато се сигурно на њу никада нису ни жалили. Напротив: она им дође као преговарач из снова. Можеш да јој радиш шта хоћеш, да је газиш, стално измишљаш неке нове услове, тражиш оно што чак ни она није у стању да испуни – мада би засигурно хтела – а она ће увек бити ту. Као ходајућа дефиниција лудости, Тања ће стално инсистирати на једном те истом приступу, у очекивању неког другог исхода. Увек ће унапред нудити све, а онда ненаметљиво чекати понешто заузврат. Чак не би било изненађујуће када би, већ на неком следећем панелу, поновила своје бесмртне речи, изговорене још 3. децембра 2013, на конференцији о проширењу Европске уније у Бриселу: „Осећам се као да сам за воланом Ферарија са упаљеним мотором, који тек што није кренуо“. Три дуге године Тањин Ферари никако да крене, почео је већ рђа од стајања у месту, али она и даље, нек је жива и здрава, седи за воланом. Вероватно решенија него икад. Наравно, морамо имати разумевања и за то да Тањина садашња фотеља за њу и јесте својеврсни Ферари, и да није изненађујуће што неће да пусти волан, а камоли да устане из седишта. Јер, кад ће јој се поново указати прилика да седне за волан неког оваквог „Ферарија“? Кад ће и где ће поново имати овакву плату, медијску пажњу, осећај важности, могућност учешћа на толиким панелима, без икаквих резултата? И са ког места ће имати бољу шансу да даље напредује у животу, да се, на основу заслуга за минули рад, удоми у некој ЕУ-бирократској фотељи и прима петоцифрену (у еврима) месечну плату, све до пензијице која је ван домашаја ММФ-а? У међувремену ће, мада фрустрирана и изнервирана, пуном паром наставити да ради што и (до) сад: „Стално поставља(ти) питање и институцијама ЕУ и државама чланицама на основу ког критеријума оцењују да ли је напредак учињен и да ли је напредак или његово непостојање резултат онога што Србија није урадила“. Упркос томе, како је и признала на панелу, што „на то питање нажалост немамо одговор“. Уредно узимајући државну плату, чекајући, у име Србије, Годоа за воланом Ферарија… слика http://tvkcn.net/?cat=9