CRNA LEGIJA и „Vojgra“

Из обимне мрачне залихе зала, која су већ била на светлу дана на видљиво српску штету, поново се потеже прича о „граници на Дрини“ и пева песма — „ Еvo zore, evo dana, evo JURE i BOBANA“ као застрашивање раје у Р Српској, али се притом заборавља да је раја својој земљи глава, а не високи представник ниских намера у Сарајеву, или неки самозадовољни чиновник у Бриселу! Прича о Црној легији, има своју предисторију коју ваља расветлити како би се јасно знала нова варијација на стару тему, сада, када се у таламбасе поново удара. Некада давно у отоманској војсци, ратни поход најављивао се ударањем у велике бибњеве – таламбасе, те је тако и настао израз ратни бубњеви, на брдовитом Балкану! Пре скоро век и по, када се српско становништво у Херцеговини диже на устанак прозван „Невесињска пушка“, дођоше им у помоћ добровољци „гарибалдинци“ из Италије, носећи собом и црвени барјак слободе. Тако тај барјак постаде симбол буне против тираније, уз обавезну српску народну заставу. Када Двојна монархија 1908. године прогласи анексију БиХ, одговори широм земље слободарска омладина све три вере, помињући притом црвени барјак. Царско-краљевска власт у БиХ, ослони се одмах на RKC и „франковце“ као верне помагаче у тиранији, те готов план за стварање„народне гарде“ у редовима странке доби нови „квалитет“. Три перјанице пера – франковлука, Ivo Pilar, Iso Kršwavi, Nikola Mandić, дадоше предлог да треба створити Црну легију, да те што у бунама носе црвени барјак (мислећи притом на Србе!) побију и родбину им у црно завију! Тридесетих година прошлог века, у логорима за обуку терориста у Италији, листајући франковачке папире сетише се усташе поново приче о Црној легији, нарочито о образложењу њене намене. Jure Francetić, усташки бојовник именован за челника у Сарајеву, извештен да код јеврејских трговаца има велика количина црног штофа, досети се да шију униформе за тек оформљену добровољачку јединицу у коју похрлише Хрвати широм проглашене NDH, дичећи се усташким тролистом на њеном реверу, док купе и терају голоруке сарајевске Србе и Јевреје у некадашњу касарну „Војвода Степа“ јер су реметилачки фактор, у хрватској домовини! Кад изби спонтани српски устанак против хрватског геноцида, Црна легија постаде синоним за интервентну формацију која иде тамо где су устаници разлупали хрватске домобране и оружнике, превасходно да затре цивилно становништво у операцијама „спаљене земље“, ширећи собом страву и ужас, по бестијалности чињења злочина! У пролеће 1942.године, када јединице ЈВуО под командом мајора Јездимира Дангића у Источној Босни разбију хрватску војску, претећи да се споје са устаницима око самог Сарајева, притекоше домобранима у помоћ браварови пролетери, ударивши са леђа. Не учествујући у борби док је трајао сукоб, формације Црне легије искористише тренутак и таманећи голоруке српске цивиле, жене, децу и старце, стигоше до Дрине, набујале и непрелазне за те очајнике, који су бежали пред хрватским злочинцима. У свим хрватским новинама освану слика Jure Francetić-а на мосту преко Дрине, посебан прилог доби у седмичном листу усташке војнице „SPREMNOST“, потискујући за тренутак обавезне прилоге о „дичним хрватским бојовницима на Источној бојишници“ који раме уз раме са Немцима, доносе уљудбу тим православним дивљацима тамо, у далеким руским степама. Хрватска се промиџба (пропаганда) размаха причом о достигнутој граници на Дрини, одмах измислише да је то нова „хрватска Војна граница“, те за припаднике батаљона муслиманске сеоске милиције из Сребреничког и Зворничког среза сковаше посебну ознаку на којој је писало „Vojgra “, као за чуваре „хрватске повиестне међе“! Заправо је власт НДХ само спровела одлуку Првог хрватског католичког концила из 1900. године, који је Дрину тада одредио за међу „хрватског етничког простора“.  После слома хрватске офанзиве у Источној Босни, испевао је српски народ стихове:– „Кличе вила с Требевића није Босна Павелића, већ је Босна сивог тића Добросава Јевђевића“ – тако дајући одговор свима, који су прижељкивали да српске раје заувек нестане! У августу 1942.године, да разбију српску устаничку војску на Тромеђи, нађоше се поново заједно припадници Црне легије и пролетери, али се нешто сукобише, и док је бравар BROZ стигао да смири страсти, изби оружани сукоб у ком су црнолегијаши и локална усташка сеоска милиција покушали на превару, јуришем да разлупају партизане који су их пустили на цев па помлатили, уз повике „биће меса“! Тада је међу тамошњим хрватским становништвом и настала тужбалица – „На Купресу крв се лије, од усташа и легије“. У касну јесен 1942.године, „витез“ Jure Francetić журећи из Загреба у опкољени Госпић кренуо је авионом-двокрилцем званим „Рода“, али су га код села Мочила на Кордуну, плотунском паљбом оборили припадници српске сеоске страже! Видећи црну униформу и ознаке на рукаву усташког главешине, њихов командир латио се секире за појасом, док је Jure вадио самокрес. Пристигли комесар, тешко повређеног Францетића, одмах је превезао у партизанску болницу! Бакарић и остатак комунистичког штаба захтевао је максималну негу, али му спаса није било. Потом су припадници сеоске страже изгинули, један по један у борбама (?!), остатак Црне легије пребачен је у Јасеновац на „рад у Сабиралишту“, док је део упућен у Међимурје да чувају границу на реци Мури (северозападна граница Хрватске према Мађарској). Против српских устаника нису више ратовали, али су у емиграцији након пораза плански стваране легенде о „освајачима источне границе домовине“, непобедивој хрватској елити. Злочини хрватске Црне легије добро су запамћени у српском народу Источне Босне, те је за очекивати да ће се потомци жртава свакако побринути за достојан дочек, уколико нови освајачи амблема „Vojgra“ пожеле да се сликају на мосту преко Дрине, макар били и натоовска пешадија подржана „Кајовама“ које су ипак врло осетљиве на баћушкино „шило“ (назив лаког лансера ПВО) те су зато и пензионисане,а додељене Хрватима по оној – „за кога је и добро је“. Упорно лагање другосрбијанских сорош-подрепаша, да су Срби изгубили рат деведесетих, те морају сада платити цену пораза, управо демантује Република Српска као држава преко Дрине, која спаја а не раздваја један народ! слика http://www.index.hr/vijesti/clanak/kolinda-o-ndh-ustaski-rezim-je-zlocinacki-a-ta-drzava-bila-je-najmanje-nezavisna/886406.aspx Упутнице – Nо pasaran – израз који значи неће проћи, употребили су браниоци -грађани Мадрида, пред фашистичком војском у грађанском рату , где су немачки и талијански фашисти помагали у рушењу Републике, после победе народне коалиције на легалним изборима. „ Еvo zore, evo dana, evo JURE i BOBANA“ — почетни стих хрватске фашистичке песме која слави ратне злочинце, JURU FRANCETIĆA и RAFAELA BOBANA. Гарибалдинци – припадници добровољачке формације Ђузепе Гарибалдија, команданта устаничке народне милиције, у рату за ослобођење Италије од аустријске окупације. ULJUDBA – измишљени израз у хрватском језику за цивилизацију. Samokres – старински народни израз за пиштољ, који је у NDH уведен у поновну употребу а данас га службено користи HV, као део снага NАТО.