Stratfor: У односима са Русијом налазимо се на прагу нове Карипске кризе

Америчка приватна обавештајно-аналитичка компанија, Stratfor, објавила је ових дана извештај са оваквим закључком: „Ми се сада фактички налазимо на ивици нове Карипске кризе и истовремено на прагу локалног ратног конфликта, а ако се он деси, неће се избећи ни глобални конфликт – до потпуног уништења“ Без обзира на вишеструко повећане ризике, остају довољно велике шансе да до директног сукоба неће доћи, макар до председничких избора. А даље ће много тога зависити искључиво од тога да ли ће се амерички естаблишмент и крупни капитал који стоји иза њега, одлучити да искористе отворено „окно могућности“ за „ресетовање“, или ће игра прећи на нови ниво Ризик од директног ратног сукоба у Сирији између Москве и Вашингтона вишеструко је повећан, при том толико очигледно да се не скрива ни у експертским центрима Пентагона. Приватна обавештајно-аналитичка компанија Stratfor, објавила је ових дана извештај са оваквим закључком: „Ми се сада фактички налазимо на ивици нове Карипске кризе и истовремено на прагу локалног ратног конфликта, а ако се он деси, неће се избећи ни глобални конфликт – до потпуног уништења.“ У једној од новијих америчких серија о томе како један од чиновника из кабинета министара, који је далеко од оних високо рангираних и који после терористичког напада случајно постаје председник САД, присутан је лик агресивног војника који константно позива шефа државе да „удари“ по неком – прво по Ирану, а одмах затим и по групацији која је, наводно, одговорна за масовно убиство највишег руководства земље. Национални батаљони „Азов“, „Десни сектор“ и „Донбас“ гранатирају позиције ВС Украјине и убрзавају ескалацију конфликта на истоку земље. Према том сижеу, испоставља се да је председник изузетан дипломата и политичар који до одређеног тренутка успева да избегне реализацију тако радикалних предлога. Али, у случају са терористичком организацијом најближе окружење, ипак, изнуђује од њега да пристане да се без обзира на недовољност доказа управо та групација „одреди“ кривом, тобоже је – америчком народу жељном освете потребан непријатељ. Другим речима, ради спасавања унутарполитичке ситуације није забрањено представљати жељено за стварно. Ако оставимо по страни измишљеност ликова и садржаја, онда та серија у целини веома добро објашњава зашто САД константно повећавају улоге у „великој игри“ око Сирије и зашто је америчка дипломатија већ одавно прешла на отворену дрскост и ничим потврђене оптужбе на рачун Русије. Агресивност генерала и политичка сврсисходност, којима се оправдавају нимало „добре намере“, у суштини су главни елементи за доношење одлука у Белој кући. Што се тиче сиријске кризе, за америчко руководство ситуација се још више компликује и због тога што је вољом Русије неуспели блицкриг у том правцу – за разлику од Ирака и Либије – сатерао САД у политичку замку у којој сваки нови корак има да „сачува образ“ (читај – следећа у низу оптужби наше земље) изазива супротан ефекат и још већу ескалацију. Можда и треба пуцати из пиштоља којим је Вашингтон навикао да маше у лице неприлагодљивих партнера (иначе, зашто би га се хватали), али због неких разлога има страха: могу и да одговоре. Стога ми сад и гледамо пируете из класе „мало више пакла“ да би се време развукло и сачекало ново „окно могућности“ у облику председничких избора ради „поништавања“ свих раније датих изјава и учињених поступака. Сиријска кампања, која је према постојећој дугогодишњој традицији требало да реши унутрашње проблеме САД, данас је за Вашингтон постала очигледна главобоља број један. Међутим, Бела кућа више не може тек тако да само затвори ту тему – замајац пропаганде урадио је свој посао. Склонити се у страну – значи признати своју слабост и допустити себи сумњу у сопствене снаге и могућности „изузетне нације“. У том смислу председнички избори су једина могућност за САД да се ситуација „ресетује“ и да покушају да из ње изађу, ако не као победници онда, барем, подигнуте главе. Нови председник и његова администрација нису обавезни да одговарају или да настављају политику претходног. И обрнуто, стари тим не сноси никакву одговорност, будући да је „према шеми“ учинио све што је могао, а даље се сва питања упућују ономе ко се сада налази у Овалном кабинету. То је за све повољна варијанта, али постоји једно „али“: до тог времена треба још доживети, а улози су толико подигнути да чак и аналитичари Stratfor-а морају да признају да су повећани ризици од директног сукоба Москве и Вашингтона у Сирији. Друга ствар је то што сем унутрашњих лимитера данас постоје и спољни лимитери у облику јасне реакције руске стране, која је поткрепљена распоређеним противавионским системима С-300 у Сирији. Једна ствар је – изазовно се понашати, знајући да ће одговор изостати, а друга – схватити да се на одговор неће чекати. То схвата и условни генерал из горе поменуте серије тако да остаје мање један „побуђивач осцилација“. Стога, чак и без обзира на много пута повећане ризике, остају довољно велике шансе да до директног сукоба неће доћи, макар до председничких избора. А даље ће много тога зависити искључиво од тога да ли ће се амерички естаблишмент и крупни капитал који стоји иза њега, одлучити да искористе отворено „окно могућности“ за „ресетовање“, или ће игра прећи на нови ниво.         Превела Ксенија Трајковић fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/stratfor-u-odnosima-sa-rusijom-nalazimo-na-pragu-nove-karipske-krize