„Драга“ је нама та Европа. Ко каже да није? Не мрзимо ми никог, па зашто би онда ЕУ, САД, Енглеску? Ако они тако мисле то само говори и значи да одлично познају себе. Нисмо ми никад рекли да нам нису драги. Само је ваљда сасвим нормално и оправдано да нам је наш и живот наших најмилијих ипак пуно дражи. Зато када кажемо да нећемо са њима, немају права да се љуте. Да нису лицемери то не би ни чинили. Ко би сам себи одузео живот, ускратио слободу да би већ дебелу змију нагојио још више? Познато је свима па и нама да је та прождрљива змија запада увек гладна. Ми само не желимо да постанемо још један њен залогај, још једна њена посластица. Господ нам није подарио живот да би га протраћили узалуд чекајући којој ћемо гуји постати храна. Тај непрекидан мањак ситости западних змија није део природног осећаја глади већ неприродне прождрљивости и халапљивости. То је болест коју ће морати да лече негде другде и без нас. „Гладне очи“ запада су њихов проблем, не могу оне бити разлог за нас да ми прихватимо улогу плена. Ми им само можемо објаснити да се прождрљивошћу и бесконачним пуњењем стомака неће излечити. Једини ефекат који ће добити таквим понашањем је да ће им се ионако предебела црева још више ширити а очи и даље остајати гладне. Таквим даљим понашањем једино што ће им се десити јесте да ће почети да једу једни друге. Уништавајући тако све пред собом, док на крају и сами не пукну оставши при томе и даље гладни. Та болест коју они упорно погрешно лече пуњењем стомака, лечи се пуњењем душе. За успех и сигурно излечење постоји само један мали предуслов, да у својој глади и грамзивости нису већ прождрли своје душе. Тешко је задржати душу а чинити злочине. Немогуће је остати човек а чинити нељудска дела. Међу онима који су увек били подршка непријатељима Српства, онима који су подржавали злочинце, кољаче, силоватеље нема људи, бар не оних који су сачували душу. Не треба губити време, у таквој средини узалудно је тражити и трагове људскости. У нељудима којима нису били довољни логори само за невине већ су формирали и логоре за децу – немогуће је пронаћи било шта хумано. Ништа мање звери сигурно нису ни они који су подржали оне које су бомбардовали, палили села, убијали старце, клали труднице, копали очи деци…Како у таквим контејнерима зла да се сачува душа? Наравно да је то немогуће, зато и не чуде резултати студије коју је објавио канадски Центар за истраживање глобализације „Centre for Research on Globalization“. Осетили су светосавци на себи одлично истинитост која се у овој студији спомиње. (1) Можда ће на неком крају планете подаци где се САД и НАТО оптужују да су од другог светског рата до данас посредно или непосредно у 37 земаља убиле више од 20 милиона људи звучати невероватно. Али Србима који су толико пута осетили ту лажну љубав запада само је јасно да је неко напокон смогао снаге да каже истину, барем у једној студији. Када говоримо о ратовима и убијенима не смемо заборавити ни неке друге чињенице. Управо оне које су показале да на једног убијеног долази и до десет рањених. Какве су размере тих злочина вероватно нам је кристално јасно. Оно што не знамо и што нам још увек није јасно је када ће одговорни за ове злочине против човечности за њих и одговарати. Студија, нажалост, нам не даје одговор када ће правда бити задовољена али нам јасно указује на неке друге истине. То истраживање јасно је показало да се онда када Југославија као таква није више била од користи САД и Немачкој, кренуло у њено уништење. Наравно, као и увек када се ради о овом простору, уништење је подразумевало убијање и сатирање само једног народа – светосавског. „Међу различитим деловима бивше Југославије постојале су етничке и верске разлике којима су САД манипулисале и које су искористиле у циљу изазивања неколико ратова који су довели до распада земље“. (Из текста студије канадског Центра за истраживање глобализације) Они су радили оно што и увек, на нама је да им више због своје наивности никад не дозволимо да то чине са нашом Отаџбином. Наше је да се спремимо и као наши славни слободољубиви преци да будемо спремни да Србију одбранимо. Та западна љута гуја је већ увелико разјапила своје чељусти, спремна да нас прогута. Морамо бити довољно храбри, мудри и показати да смо заслужили богато и благородно наслеђе које су нам наши стари оставили. Време је да тој западној отровници још једном покажемо да смо превелик залогај за њу. То можемо постићи само вером, храброшћу, непоколебљивошћу, слободарским духом и изнад свега љубављу и оданошћу Отаџбини. Теби само – Љубомир Ненадовић (1826-1895) Ново лето, нови дан времена, Све је ново, али чувства стара, Сећају се једнога имена, Сећају се небескога шара. Теби само, сунце мојих дана, Песму певам и имену твоме, Теби само, сунце мојих дана, Отворена двер је к срцу моме; Ти си само једина на свету Што се песми свагда узбуђујеш; Ти ме само у новоме лету На певање ново побуђујеш. Теби само ја певам и пишем, Рај на земљи ти си мојој души. Теби живим, за те само дишем, Спомен на те све спомене гуши. Најслађе бих ја онда живио, Кад бих знао да ћу умрет за те; И смрт саму ја бих загрлио, И умро бих све мислећи на те. Ти си лепша од целога света, Из тебе ми само сунце сија; Цветаш лепше од самога цвета, Име ти је поносно – СРБИЈА. Љубомир Ненадовић (1826-1895) Наша Отаџбина и наша деца заслужују слободу. Немамо права да им због наших непромишљености одузмемо најлепши осећај. Слобода је богатство које се не купује и не продаје, слобода се вером и чојством заслужује. Тако зарађена нема цену и нико је се нормалан не би одрекао. Они који су мислили да са њом могу да тргују, трговали су у ствари својим животом. Таквима је увек на крају стизала наплата за издају, а историја није забележила да се било коме та игра са ђаволом исплатила. У тој игри лажи и преваре, где запад представља да је слобода радити све што се жели, не може се остати некажњен. Себичност која их је повела тим путем није им дозволила да размисле да ли док раде искључиво оно што желе повређују неког другог који то не жели. Западне хијене су од њих сакриле у ствари праву истину. Истину која јасно каже да није слобода радити све што нам падне на ум, већ је слобода онда када не морате да радите све оно што некоме пада на ум, поготово ако то не желите. „Човек машта од детињства о великим градовима и славним поприштима, али славне и одлучне битке за одржавање своје личности и остварење свега што она у себи нагонски крије, мора да бије тамо где га судбина баци, Бог зна на каквом уском, безименом простору, без сјаја и лепоте, без сведока и судије. Код унутрашњих борби које човек води са самим собом и са непознатим силама у себи, важи више него игде правило: не предај се никад.“ Иво Андрић Ђедови су нам оставили велике градове, славна попришта. Водили су за нас славне и одлучне битке, на нама је да покажемо и докажемо да смо исте крви. Морамо показати да смо достојни њихових жртава, да смо заслужили да будемо њихови потомци. Због својих предака морамо се борити, због својих потомака не смемо се никад предати. Страшно је то што имамо Отаџбину а не дају нам да се поносимо њоме. Пробудимо се пре него што постане много горе. Пре него нам буде омогућено да се поносимо, а ми схватимо да више немамо чиме. http://beograd.in/svetski-agresor-broj-1-amerika-ubila-vise-od-20-miliona-ljudi-od-drugog-svetskog-rata/
