На још једној у низу својих конфузних и помало бизарних конференција за штампу 11. октобра 2016 , премијер Вучић је највише времена посветио намерама власти у Приштини да преузму северни део великог комбината руде “ Трепча“. Према тумачењу премијера, доношошење закона о “Трепчи“ у косовском парламенту нема никаве везе са Бриселским споразумом јер се у њему и не “спомиње“ комбинат олова и цинка. По њему, основни циљ Бриселског споразума између власти у Београду, са једне стране, и власти у Приштини и ЕУ, са друге стране, јесте формирање ЗСО. Зато премијер критикује професоре права (код којих је “ добијао десетке“), који, како каже, “наоколо причају глупости “. [1] На крају је поручио да ће један од одговора на критике и на проблеме у којима се Србија нашла бити “седмодневни рад“ владе у касарни у Нишу. Насупрот Вучићу, један од највећих српских и југословенских правника, професор међународног права Милан Бартош (1901-1974) декан Правног факултета у Београду , академик САНУ, члан комисије ОУН за међународно право, члан делегација СФРЈ на заседањима ОУН, као и аутор преко 200 научних чланака из међународног права , професор Хашке академије за међународно право и стални предавач на семинару ОУН за међународно право у Женеви , сматрао је да ако постоје неслагања страна око циља уговора , узимају се као мерила 1. текст уговора 2. већинско мишљење страна уговорница и 3. примена уговора у пракси. И ако погледамо сва три мерила чувеног професора Бартоша видеће се да, најблаже речено, основни циљ Бриселског споразума није било формирање ЗСО. У члановима 7-9 Бриселског споразума се изричито наводи да ће на “Косову постојати једна полиција“. Полиција са “севера Косова“ треба да буде интегрисана у оквире косовске полиције. Плате ће исплаћивати једино косовска полиција. У члану 10 се слично предвиђа за “правосудне власти“ на северу Косова . У члановима 11-15 се предвиђа одржавање локалних албанских избора на северу Косова , затим се Србија обавезује да неће блокирати такозвано Косово у приступању ЕУ и да ће закључити договор о телекомуникацијама ,предвиђа се и формирање тростране међународне комисије за имплементацију . Дакле, 9 од 15 чланова Бриселског споразума има за циљ јачање сувернитета Приштине на северу Косова и гашење српских институција. А то је више од 50 % чланова Бриселског споразума . Дакле, прво, или текстуално /језичко тумачење Бриселског споразума показује да његов основни циљ није било формирање ЗСО. Други критеријум, односно „испуњавање споразума у пракси“, такође доводи до сличног закључка. Имплементација Бриселског споразума је довела до тога да је косовска полиција данас присутна од административне границие на Јарињу и Брњаку до моста на Ибру . Само слеп човек није у стању да уочи њихове униформе и бројне патроле на деоници дугој око 50 километара од Јариња до Косовске Митровице. Српско правосуђе је престало са радом на истој територији. Косовски парламент и влада су добили много већи легитимитет након избора одржаних на северу у српским срединама него што су имали пре Бриселског споразума . На административним прелазима је успостављен царински режим карактеристичан за државне границе. То признаје и премијер на конференцији за штампу речима да „страхује да на прелазима може бити “забрањен увоз“ материјала непоходних за рад Трепче. Коначно, ЗСО није формирана ве три и по године након Бриселског споразума Треће, тумачење које дају стране потписнице Бриселског споразума такође показује да основни циљ није био формирање ЗСО. Власти у Приштини и ЕУ тумаче на потпуно супротан начин од Београда Бриселски споразум. Према њима, Бриселски споразум је значајан корак ка признању “косовске независности“ или “добросуседских односа “. Дакле, за њих је то међународни писмени споразум између три стране, од којих две признају независност Косова. Када се имају у виду три претходно наведена критеријума професора Бартоша, као и правне чињенице настале на Косову и Метохији у периоду од три и по године након потписивања Бриселског споразума, онда се може закључити следеће. Власти у Приштини су након потписивања и имплеменатације тространог међународног уговора са Београдом који им је омогућио једнострано преузимање царинских, политичко/изборних, полицијских и правосудних надлежности на северу Косова, донеле правни акт који је у складу са применом и духом тог Бриселског споразума. На такав закључак указује и оно што је изостављено из текста Бриселског споразума. Први пут након 1999. године једна српска власт је изоставила из документа о Косову позивање на Резолуцију 1244. То нису урадиле чак ни власти прозападне Демократске странке у периоду до 2012. године . Ова правна чињеница може објаснити и на први поглед несхватљиво одбијање од стране премијера предлога да се проблем “Трепче “ изнесе пред Савет безбедности УН. Разлози попут оних “нисам циркуски премијер да бих трошио народне паре“ и у СБ УН се иде само “кад је угрожен мир“ немају везе са правом и праксом . Вишедневни одлазак премијера у САД у септемебру и учествовање на конференцији са Ћамилом Дураковићем и Билом Клинтоном , на којој је заједно са њима послао поруку да је против референдума у РС (који је иначе подржала Русија) је сигурно више коштао не само политички већ и финансијски од одласка на седницу СБ УН. Према Повељи УН и према тумачењу Међународног суда правде резолцуције СБ УН су обавезујуће . Пред СБ УН се не расправља само о рату и миру као што тврди премијер . Пред СБ УН подноси извештај Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову. Мисија је основана 10. јуна 1999. године управом Резолуцијом 1244 Савета безбедности. Снаге КФОР-а су успостављене по Резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Генерални секретар УН је дужан да СБ УН подноси извештај о раду органа и мисија УН на Косову и Метохији на сва три месеца. У том контексту, Велика Британија и САД су затражиле да се ти извештаји прореде и да буду једном на 6 месеци . Британски представник у Савету безбедности УН је у августу 2016. године оценио да су инциденти на Косову „ниског нивоа“ и позива на смањење броја седница и броја извештаја о Косову, да би Савет безбедности могао да се бави, како је рекао, „важнијим питањима“. Дакле, идеја да се проблем преузимања “Трепче “ који је довео до изласка на улицу неколико хиљада радника, блокирања саобраћајница и пораста тензија на северу Косова, изнесе пред СБ УН је била корисна и у складу са међународним правом и суверенитетом Србије. Коначно, помало неукусна подсећања о „десеткама на факултету“ нису озбиљан аргумент. Познато је и да најбољи студенти након одређеног времена нерада губе знање које су показали на испиту, поготово ако се даље не усавршавају и не баве научним истраживањима. После неколико година њихово знање је само фрагментарно, а после неколико деценија од завршетка факултета сасвим површно. Исто тако, позивање на непрестани рад у стилу протестанске етике из XIX века је такође подложно испиту времена. Харвардски професор немачког порекла Хеберт Маркузе је тврдио да је та радна етика у XX веку била увелико превазиђена услед технолошког напретка али и вулгаризована од стране комунистичке пропаганде. http://www.nspm.rs/politicki-zivot/vucic-trepca-i-medjunarodno-pravo.html
