ЈЕРЕМИЋ ЈЕ САСВИМ НЕПРИХВАТЉИВ – ОСИМ МОЖДА ЗА ВУЧИЋА

Слободан Антонић је у својој колумни „Пројекат Јеремић“, од 11.10.2016. године[i] изнео опсежан приказ политичког „лика и дела“ Вука Јеремића, закључивши да њему врата демократске и патриотске Србије свакако треба да остану отворена. Како сам се у обе квалификације препознао, а пошто се уопште не слажем са закључком г. Антонића, искористио сам то што се дружимо и послао му мејл у коме укратко аргументујем своје неслагање. Током дана сам дошао до закључка да можда има смисла да о томе напишем и текст, верујући да би та разлика у ставовима могла читаоцима да омогући боље укупно сагледавање и г. Јеремића и укупних наших политичких прилика. Како се то већ из наслова види, у овом тексту говорим о томе због чега је мени г. Јеремић неприхватљив на било којој државној функцији у Србији. Јеремић је био главни идеолог 2008. године и ватрени заговорник тезе да су питања КиМ и ЕУ „два одвојена колосека“, што је тада била основа за даље убрзано угрожавање територијалног интегритета Србије. И никада нисмо чули да је напустио ту позицију. Одатле је нејасно по ком критеријуму би он могао бити макар делимично прихватљив било коме ко држи до Србије? Потписивање Бриселских споразума је директан наставак те политике, само сада већ и у форми озбиљних кривичних дела. Када смо чули његов критички став о Бриселским споразумима? Никад. Критички став о меморандуму са ММФ? Никад. О НАТО споразумима? Никад. Све је то сасвим на линији политике коју данас води Вучић. Антонић на министра спољних послова гледа као на креатора спољне политике. Министри то никада нису. Они само спроводе политику државе, а основни њихов задатак је да изграђују институцију на чијем су челу, како би она могла што боље да оствари свој задатак, и како би додатно пружала обавештајне информације својој држави. На том плану Јеремић је драматично урушио унутрашњу структуру МСП, обилно награђујући чиновнике који су му лично блиски (по разним основама), а кажњавајући све који то нису. У рад министарства је додатно увео волунтаризам, којим су његови претходници већ били уздрмали иначе веома квалитетну струтуру и организацију МСП. Укинуо је записнике са састанака које одржавају са странцима он и Тадић и докинуо обезбедносну службу министарства, тзв СИД. Пошто се у нашој јавности и иначе прецењује значај дипломатије, на овом месту ћу направити малу дигресију која ће читаоцу олакшати да разуме моју позицију, не само око „креатора“ у дипломатији, него и у односу на значај, ма и најбоље или најутицајније дипломатије. То се најбоље види на великој сцени. Узмите на пример г. Џона Керија који је у САД оно што је министар г. Лавров у Русији. Какав би био домашај његове дипломатије ако бисте му иза леђа одузели долар као резервну светску валуту, огромну америчку привреду, доминантне америчке медије и оно што свима прво падне на памет, војну силу. Ето, исти тај г. Кери иде да преговара о било чему, без свега тога иза себе. И да видмо шта дипломатија може да оствари. Или на пример г. Лавров око Сирије. Одузмите из његове преговарачке позиције СУ 34, С-400, С-300, носач авиона и флоту која га прати, науку која је све то омогућила и армију инжењера који су та научна достигнућа преточила у употребљиву технологију, економију Русије која то може да изнесе и руског човека који је спреман и да трпи, само да више никада не буде у америчком загрљају. Какав би дипломатски резултат г. Лаврова био у вези Сирије? У једном тексту сам рекао да је дипломатија важна, али да она представља 1% снаге државе. Вероватно сам у реторичком жару претерао, али стварно не представља више од 3%, Све друго су: снажна економија, војска, квалитетно образовање, здравство, правна држава и јаке институције система, јасно исказана самосвест у култури итд. Из свега што о г. Јеремићу знамо, он је типични представник дубоко погрешног мишљења да је дипломатија терен на коме се у политици ствари добијају или губе. И зато му (поред карактерних особина) вероватно није ни било тешко да води једну суштински издајничку политику. Господин Јеремић је, за време док је био министар, користио државне фондове за личне потребе и сва та документација постоји у МСП. То што до сада није процесуиран само је доказ да он јесте пројекат, супротно мишљењу г. Антонића. Мада се слажем да није амерички – мада, да не буде забуне, није ни руски ни кинески. Није искључено да се г. Јеремић појави као кандидат на предстојећим председничким изборима, али као Вучићев кандидат. Ако то изостане, онда је г. Антонић у праву, г. Јеремић неће учествовати на тим изборима. Потпуно сам свестан да је једном делу „демократске и патриотске“ јавности г. Јеремић прихватљив као политичар и зато сам се и решио да напишем овај текст. [i] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/projekat-jeremic/ слика http://www.dnevnik.rs/politika/vlada-danas-odlucuje-o-podrsci-jeremicu-za-genseka-un