Пише: Јелена ХАНЕНКОВА ПРЕМА резултатима анкета, Трамп и Клинтон су – два најнепопуларнија политичара готово у читавој историји земље. Њих двоје наводно нико не воли (нити у њих верује!). Као национални хероји они су, отворено речено, осредњи… Они и не покушавају да се пореде ни са Кенедијем, ни са Реганом. Али, кад се то десило? У ком тренутку су амерички политичари толико постали „плитки“ да су престали да верују, или, да макар дају наду у нешто велико, нешто више од сопствене људске судбине? Нису ли заувек отишла у прошлост времена великих идеја и снова? „I have a dream“? Зар савремена Америка нема алтернативу? Некад, можда, 2000. била је последња нада која се звала Алберт Гор. Он је хтео да води земљу ни више десно, ни више лево, већ, како је он говорио, увис… Али, знамо како се то завршило. Како је као личност одбојан Доналд Трамп – али је у много чему „јунак нашег доба“. Уосталом, исто као и Хилари Клинтон… Разговарам са присталицама Трампа, али не о сумњама у вези са променом климе или о покрету конзервативаца, чак ни о имиграцији. Ради се о осећању да је група надмених, нетолерантних, лицемерних припадника елите преотела контролу над националном културом и користи је углавном за ширење лажи и ништа друго. А Трамп себе несумњиво одваја од те елите и популаран је међу онима којима је она одвратна, што му чак пружа могућност да у светлу осталих прилично добро изгледа. Хилари директно представља надмене, нетрпељиве и лицемерне елите које су спремне да демонизују сваког ко се с њима не слаже, али и поред тога многи су уверени да је она мање зло од Трампа. Јуче сам сазнала да мој пријатељ, конзервативни хришћански научник, планира да гласа за Трампа. Он каже да није одушевљен њиме, али да на то гледа као на питање самоодржања. Недавно су федерални органи искористили Поглавље IX и грубо погазили права невеликог колеџа користећи закон као део обимне офанзиве на слободу речи, слободу мисли и окупљања. Он се ужасава и помисли да ће се још четири године налазити на власти такви „борци“ из Министарстава правде и образовања, који покрећу моћна ограничења права таквих колеџа као што је његов. Он је уверен да томе води време током којег би на дужности председника била Хилари Клинтон (а ако мене питате, он је у праву). Он каже да би радије ризиковао са Трампом. Са њему својственом проницљивошћу, блогер Џон Мајкл Грир, говори о томе да САД проживљавају крај америчког либерализма: „Садашњи председнички избори у САД показују, можда, боље него сви други – како је далеко отишла декаденција. Пред изазовима Трампа, кампања Хилари Клинтон само је претварање зато што веома мало Американаца још увек верује да њене либералне пароле и да предизборна реторика уопште нешто значи. Чак је и међу њеним присталицама тешко наћи ентузијасте, а предизборни митинзи немају завидну посећеност. Она све чешће грозничаво понавља да само расисти, фашисти и други „deplorables“ подржавају Трампа, али тиме више никога не може да убеди, сем оне који слепо верују, и њој је све теже да меркантилне интересе сакрије иза баналних вредности. Клинтон још увек може да добије изборе на овај или онај начин, али су нешто шире тенденције у америчком политичком животу очигледно промениле свој правац. Берни Сандерс и Доналд Трамп изразит су контраст у односу на Клинтон. Они су изазвали изузетно бурну реакцију бирача управо због тога што су понудили алтернативу стаусу-кво, који је прожет реториком умирућег либерализма. Исто тако, у Великој Британији, у којој је либерални покрет следио нешто другачију путању али се нашао на истом месту (успех кампање Brexit и бурни ентузијазам којим су бирачи лабуристичке партије подржали тобоже „немогућег“ Џереми Корбина), показује да се и тамо у пуном замаху одвија исти процес. Након што се силом прилика претворио у идеологију благостања елите, либерализам је изгубио подршку „увређених“ којима је он некада из различитих разлога намеравао да помогне. То је за њега губитак од којег тешко да ће се опоравити. Другим речима, за неколико деценија можемо очекивати појављивање постлибералне политике у Сједињеним Државама и Енглеској, а веома је могуће и у другим земљама. Прилично лако је погодити форме политичког пејзажа у краткорочној будућности. Погледајте како професионални политичари Републиканске партије претрчавају под заставе Хилари Клинтон и моћи ћете да сагледате генезу нове „партије богатих“ са захтевима за пролонгирање споразума о слободној трговини, америчкој интервенцији на Блиском Истоку и осталим симптомима двопартијског консензуса. Послушајте буку ентузијазма поводом Берни Сандерса и Доналда Трампа, или још боље: разговарајте са неколико присталица Сандерса који ће у новембру гласати за Трампа и моћи ћете да увидите настајање популистичке партије која жели да поништи тај споразум и заштити своје апсолутно другачије интересе. Ми сада не знамо – наглашава Грир – под чијим заставама ће наступати та партија, као и огроман број других делатника које тек треба препознати. Како год, али то ће још бити оно обесно предузеће… Мислим да је Грир у праву, и независно од тога ко ће бити изабран у новембру, тај председник ће манифестовати крај нечег великог. У својој колумни новинар Дејвид Брукс, наглашава да ови избори нису „ништа друго него оваплоћење смрти идеализма“. Али, како доћи до надахнућа, посебно ако се узме у обзир да либерализам како у стилу демократа, тако и у стилу републиканаца, одлучно потискује и чак искорењује религију која не одговара идеологији либерализма? Како мислимо да вратимо уназад изолованост и фрагментацију друштва, ако је проширивање слободе личности – изречени циљ обе политичке партије? Расцепканост – сексуална и економска – то више није мана, него врлина две америчке либерале партије. „Ми, Американци, неумољиво идемо у правцу светске либералне будућности коју је Европа већ прихватила. Како то код њих функционише? Они су исцрпљени, са изузетком муслиманских Европљана. Можда то, где се ми сада налазимо, није одустајање од либерализма него његова крајња тачка?“ – пише Род Дрејер на страницама The American Conservative. И амерички левичари деле тугу због смрти идеала. „Трампов тон је сиров и пун смешне сујете. То није човек суптилних размишљања. Трамп је најбољи аргумент у корист 100-процентног пореза на наслеђено богатство. Заправо, не заносите се значајем једног човека макар он био и оваплоћење аргумента за престанак капитализма у целини… Такође постоји питање и о све већој неспојивости капитализма и истинске демократије, која се тако јасно открива у мрачној драми садашњих председничких избора. „У поређењу са подацима од пре четири године, два пута више републиканаца говори да намерава да гласа за демократског кандидата“ – саопштио је резултате анкете прес-секретарQuinnipiac University. Списак обухвата такве личности високог стила републиканске тенденције као што су Џон Негропонте (бивши амбасадор САД у Хондурасу у време Регана) и Пол Вулфовиц (заменика министра одбране у време Џорџа Буша). Да не заборавимо и бившег председника Џорџа Буша старијег. Заиста, зашто они не би подржали Х. Клинтон? Индикативно је то да највећи блок, „јединствени блок“ који је гласао током многих година – чине бирачи који су одлучили да уопште не гласају. Прихватљива излазност бирача осциловала је од ниског нивоа – 51,3% на изборима 2000. до максималног – 56,8% 2008, а 53,6% у 2012. Значи, отприлике половина америчких бирача радије не долази на бирачка места. „Очигледно је да постоји много разлога због којих људи који имају право гласа не гласају, али један важан разлог сигурно је у томе што они у томе једноставно не виде смисла“ – пише The Counterpunch. Изгледа да нема разлога да мислимо да ће у новембру ове године излазност бити већа од недавног минимума – од 51,3%… Либерални добротвори са њиховом снисходљивом мантром „ако не гласате немате права да се жалите!“ такође не отрежњују нарочито оне који не гласају. Није било потребно слушати Сандерса који је позивао да се збаци јарам Вол-стрита да би схватили на којем нивоу се одржавају нелегитимни избори, фалсификовани за богате и како мало утичу гласови бирача на њихов живот и на то, ко реално влада и управља земљом. Заправо, видљиво је изразито незадовољство. Недавно је анкета ABC News /Washington Post показала да су Клинтон и Трамп „два најнепопуларнија кандидата за председника током више од 30 година“. Обоје су код одраслих постигли рејтинг неприхватања од око 60%… Али, да се непопуларна Х. Клинтон супротставља условно непопуларном другом републиканском лидеру (на пример, Џебу Бушу) онда можемо да очекујемо још нижу излазност на изборе. Питање је у томе ко ће на крају победити у такмичењу непопуларности. Очигледно је да је велика предност Х. Клинтон у томе што она није Трамп. Међу левичарима један од аргумената за Клинтон јесте само у томе што ће она донети мање штете, убити мање људи него екстремни републиканац, Трамп. „На крају, Трам је апсолутно суров човек и може неодговорно да примени нуклеарно оружје!“ (за разлику од демократа који само прете узвратном применом). Осим тога, са Х. Клинтон биће лакше хипотетички организовати нешто налик на социјалну правду. Другим речима, Клинтон је за њих, заправо, „мање зло“. Веома мало је вероватно да ће у овој фази владајућа елита наћи начин да обузда „екстремизам“ Трампа и његове сулуде личне особине. Али чак и у таквим околностима већи значај имаће то, у којој ће мери угњетавани људи моћи да се организују и мобилишу да би иступили против политичких репресија у Сједињеним државама. То је историја будућности која је важнија и коју тек треба написати. Чак и више од тога: зашто одједном „иноватори мањег зла“ сматрају да су некако „либералне“ демократе више осетљиве на масовне покрете него конзервативни републиканци? Да ли се заиста прогресивне политичке промене дешавају тако лако када су либерали на власти? Не мора да значи. Можда са Х. Клинтон и не буде ништа урађено да би се у земљи смањила све већа провалија између богатих и сиромашних. Ништа неће бити урађено да се створе милиони сигурних, добро плаћених радних места на бази јаке привредне производне. Ништа се неће урадити да се нађе алтернатива масовном лишавању слободе. И ништа се неће урадити на томе да се стави тачка на укорењену војну економију која је Сједињене Државе учинила водећим испоручиоцем рата и милитаризма. Тако ће економска и социјална праведност и даље остати недостижна, „забринутост“ Беле куће само ће бити „изражавана“, а можда ће тим поводом формирати чак и неколико „циљних група“. А то ће у земљи изазивати још више срџбе… Превела Ксенија Трајковић http://fakti.org/globotpor/alter-america/neki-u-sad-govore-o-smrti-liberalizma-a-drugi-da-tek-stize-liberalizam-koji-je-pojeo-evropu
