„Република Српска је последња одбрана српске истине, демократије и права на опстанак – она је пијемонт српства!!!“ (политичари, умјетници и академици САНУ) Референдум у Републици Српској одржан 25. септембра 2016. године представља тријумф демократије и побједу државотворне и високо-моралне политике предсједника Додика и његових сарадника те потврду епитета, који је још раније Српска оправдано стекла. Свједочили смо великом одзиву грађана и манифестацији слоге српског народа али и одлучности да се пружи отпор ОХР-овој диктатури, сарајевској чаршији и трећеразредним дипломатама из америчке, британске и њемачке амбасаде. А онда, послије тријумфа демократије и побиједе српске тежње за слободом по сваку цијену, постављено је питање шта ће бити сутра. Ништа неће бити исто и ништа неће бити онако како мисле, Валентин Инцко и Бакир Изетбеговић. Бакир Изетбеговић ће сигурно завршити као Осама бин Ладен – отписан и уклоњен за сва времена од стране оних који су га држали на краткој узици а са њим и цјели Бошњачки народ. Судбина корумпираних исламистичких лидера је увијек иста: америчке службе их употребљавају као тоалет папир и, када им више не требају, пусте их низ воду, или пусте воду и њих, да у тој води, оду заједно са смећем и хаосом који су све вријеме правили. То чека и лажног халифу Ердогана, као и Бакира Изетбеговића. Ништа боља судбина не чека ни Валентина Инцка, који ће вјероватно завршити као и други, њему слични фашисти, са којима је послије Другог свјетског рата његова мајка (службеница у штабу оружаних формација Трећег Рајха) бјежала пред партизанима, преко Блајбурга. Истина је – он је тај Високи представник међународне заједнице од кога се очекује да о референдуму говори као о пуно опаснијем догађају од убијања полицајаца по Зворнику и Бугојну, убијања војника по Сарајеву или ратовања за Исламску државу, Нусра фронт и Ал Каиду – и да оштро казни Србе. У суштини, Високи представник, искључиво као оружје глобалне политичке борбе око имплементације Дејтонског мировног плана (оружје које само по себи нема никакву изворну правну или етичку ваљаност), никада није осуђивао терористичке нападе, убиства невиних, одласке и повратке са ратишта Ирака, Сирије, Либије и Авганистана. Све оптужбе и сво лицемјерје Инцко је показивао свакодневним пропагандистичким коментарима на рачун референдума у Републици Српској. Тиме је себе и своју позицију представљао, и на концу легитимисао, као природу неморалног сировог диктатора који не разумије своју улогу на начин на који је разумију његови налогодавци из Вашингтона и Лондона. Јер, сваки Високи представник под „бонским“ мандатом налази се у једној тужној и когнитивно неразрјешивој ситуацији. Наиме, иако сваки свој мандат оправдава позивањем на демократска начела и правила, у смислу да његов мандат служи стварању или развоју и истицању демократије у БиХ, он свакако представља највећи проблем друштву које тежи демократији и толеранцији. Његове газде свакако схватају да се „бонски“ мандат не може помирити с основама било које демократије, не само босанскохерцеговачке, и да је понашање и дјеловање међународног октопода и његових пипака горе него што су се икада понашали комунисти и њихов једнопартијски систем. Инцко и слични западни функционери су Босну и Херцеговину вратили у османски период, читав вијек уназад, и направили од ње најгори примјер бесмислене, ничим оправдане самовоље и диктатуре. Чак и Ким Џонг Ун јасно утврђује, демонстрира и признаје границу на којој почиње његова одговорност за стање у земљи. У Европи не постоји простор ни земља која функционише на овај начин, са Високим и Специјалним представником, са Вијећем за имплементацију мира и страним војним формацијама и оружаним снагама на својој територији (ЕУФОР), са Уставним судом у коме је страни фактор заступљенији од било ког народа, са министрима у Савјету министара који морају од Уреда Високог представника добити сагласност за именовање и са неуставним и криминалним Тужилаштвом и Судом БиХ који на дрзак и отворен начин обезврјеђују вољу грађана ове земље, хапсећи, притварајући и кривично гонећи све оне који добију подршку народа, углавном припаднике српског народа. У случају Инцка, није ријеч само о томе да се његов мандат, који је сам себи утврдио, не може помирити са начелима или основама демократије; ријеч је о томе да тај мандат активно онемогућује развој демократије и дјелује противно свим важним компонентама демократског етоса. Замислимо ли тај етос као скуп врлина, правила, идеја и пракси које подржавају развој демократије у неком друштву, „бонски“ мандат, дјелује непријатељски и обесхрабрујући у односу на тај скуп врлина, правила, идеја и пракси. Већ на први поглед, парадоксално, „бонски“ мандат и почива на компромису предмодерног комунистичког и неоосманског менталитета који обиљежава велики дио бошњачких политичких елита па чак и грађана, односно подстиче и регенерише такав менталитет. Босна и Херцеговина вјеројатно је, управо због тога, једна још увијек нестабилна и конфликтом бременита друштвена и политичка средина, средина у којој народи или грађани, по мишљењу странаца, нису досегли довољну зрелост да би могли самостално рјешавати своје кључне проблеме. У таквоме контексту, прва идеја која се скоро непосредно јавља јест идеја о октроисаном вањском посреднику или управитељу, који би ствари требало да држи под контролом; идеја о „четвртој“, неемотивној и непристраној страни која је довољно мудра да доноси компромисне одлуке и довољно снажна да те одлуке по потреби и наметне. Високи представник с „бонским“ овластима, међутим, уопште није мудар ни непристрасан, он директно утиче непријатељски на развој недемократског етоса унутар БиХ и представља директну пријетњу, наносећи огромну штету „владавини права“ у Босни и Херцеговини. Тијело које је ослобођено обавезе заснивања својих одлука на законима важећим за све, напросто не може бити добро за владавину права, у било којој земљи, не само у БиХ. Другим ријечима, све то значи да је Високи представник својим дјеловањем у друштву директно утицао на одржавању тензија и очување интензитета унутрашњег конфликта, и то тако да се БиХ уопште не помичу с мјеста, да уопште не ствара услове за активно, мирно, договорно рјешавање разлика између народа и њихових легитимних интереса. Неспособност политичких и вјерских елита у Сарајеву, екстремни исламски радикализам, нетолеранција и неоосмански идентитет, као опште стање духа у главном бошњачком граду, или мањак жеље да се уради свој посао, осигурава посао Инцку. Баш зато, утицај Високог представника с „бонским овластима“, ма ко он био, на међуетничке односе и унутрашњу динамику конфликта у БиХ – је погубан; погубан по мир и по демократију. Закључак ове рефлексије нас непосредно води сљедећој рефлексији о утицају Високог представника на динамику конфликта не само између унутарњих страна, него и шире, унутар саме „међународне заједнице“. Инцкови ставови уз чаршијско „пујдање“ и „напуцавање“ Инцка, изазвали су дубоке подјеле у региону и на широј међународној сцени између великих сила. Зато је влада Србије кукавички подвила реп, изабрала америчку и муслиманску страну а јавност у Србији напрасно зашутила и референдумом у Републици Српској се спорадично и неутрално бавила само у информативним емисијама и кратким вјестима. Зато се готово хиљаду Срба више одазвало позиву на референдум у Њемачкој (7357) него у Србији (6400). Таква поданичка политика владе Србије према западним интересима, која нојевски забија главу у пјесак очекујући да и цјели народ поступи на исти начин, шири обману да ће притисак, опасност и пријетња престати сами по себи. Али кад народна глава извири из пјеска, како ће Вучић објаснити похвале које је добијао сукцесивно из Вашингтона због издаје Републике Српске, и то од таквих злочинаца као што су Бил Клинтон и Саманта Пауер, те из Сарајева, од Инцка и Изетбеговића. Нарочито су га похвалили због наводне личне храбрости да се суочи са наводно злочиначком природом свога народа и државе чију владу он води. Управо је Вучић то урадио: он је поставио Србију на оптуженичку клупу Клинтонове фондације и америчке јавности – његујући причу о себи као „политичару мира и реформи“, пустио је на вољу ништаријама попут Ћамила Дураковића из Сребренице и нарученим пропагандистима са рециталом о „Сребреничкој трагедији“. И Бакир Изетбеговић је похвалио Вучића због наводне храбрости и то управо на истој конференцији, упркос чињеници да су Бакирови људи, у вези са том темом и на мјесту гдје је сценарио направљен, покушали да га линчују. Данас – сви српски непријатељи га хвале. Укратко и јасно: Вучић није био храбри политичар, него кукавички заштићени свједок против своје државе и свог народа, тајни реализатор и промотор идеје „шиптарског Косова“ и „муслиманске Босне“. Политички пигмеј који по ћошковима зграде на Ист Риверу лови представнике из других земаља са којима ће га неко усликати, да може и даље одржавати слику „напорне и пожртвоване борбе за бољу Србију“. Он, од кога је и корумпирани бандит, највећи издајник српског народа и православља, Мило Ђукановић, побјегао, склонио се, остављајући га, смушеног а жељног славе, јастребу америчке политике масовног убијања људи и рушења држава, Саманти Пауер. Умјесто поздрава, она је „храброг Вучића“ нарибала и затражила, одмах и сада, поштански број за терористичку ОВК-УЧК и нарко државу Хашима Тачија. А Републику Српску је свакако покушао бацити у раље злочиначке, анти-српске НАТО политике и продао је за ситне похвале у комјуникеима западних влада. Заборавио је на Русију, њену снагу значај и морал. Подршка Русије је шамар свакој издаји – Русија се вратила на Балкан и поштује српске националне интересе и храбре лидере који се не плаше испољити свој став и преузети одговорност за слободу свог народа, попут Милорада Додика, кога највећи државник на планети, Путин, прима и уважава. Зато је Додик велики лидер српског народа и свих поробљених народа на Балкану. Да је Александар Вучић случајно Србин, сам би се постидио због похвала које добија од доказаних непријатеља српског народа и чињенице да је тако јадно поступио према посљедњој српској држави, посљедњој слободној енклави с друге стране границе на Дрини. Да је случајно Србин, Вучић никада не би признао постојање такве границе. слика http://hr.n1info.com/a62466/Svijet/Regija/Srdacan-susret-u-Beogradu-Izljubili-se-Izetbegovic-i-Vucic.html
