Пише: Ростислав ИШЋЕНКО ОВИХ дана имао сам прилику да учествујем на Међународној научној конференцији „Дугорочно прогнозирање међународних односа у интересу националне безбедности Русије“, коју је организовао Војно-политички истраживачки центар Московског државног института за међународне односе. Конференција није била затворена, али није нарочито ни рекламирана и зато је нећу детаљно описивати него ћу се осврнути на тезе мог излагања пошто се оно односило на аспекат глобалне конфронтације, отворенији од свих других – на област информисања. Промена општег карактера конфронтације глобалних играча током последњих 20-30 година мени изгледа толико очигледном да нису потребни докази. Није случајно уведен у оптицај термин „хибридни рат“, који даје карактеристику таквог стања међународних односа у којима се циљ рата постиже пре почетка вруће етапе. У многим случајевима има покушаја да се противник испровоцира да покрене чак и велика борбена дејства у региону важном за њега, али другостепеном за оног другог. Као прво, ако противник подлегне провокацији онда губи политичко и дипломатско одупирање, добија етикету агресора и одговарајућу реакцију међународне заједнице. Друго, обавезује своје ресурсе све више урањајући у бескрајни конфликт и губи могућност да се одупре активностима на другим правцима глобалне конфронтације. Треће, демонстрира неспособност да ефикасно реши проблеме својих савезника. Према томе, у савременом свету, ако сте били приморани да покренете борбена дејства великих размера (сада се, по правилу, ратови званично не објављују), онда сте, независно од својих тактичких успеха, са великом вероватноћом, стратешки већ изгубили. Блицкриг који оправдава инвазију још је могућ при таквом односу размера као што су САД и Гренада или Панама, посебно ако се ради о операцији ограниченој временски и по циљевима (хапшење и затварање генерала Норијеге). Али, већ у случају Авганистана, Ирака, Либије, Сирије не само било која суперсила, него и коалиција сила, заглибљује се задуго и са непредвидивим резултатом. Рат пре рата и уместо рата води се на дипломатском и политичком пољу, али главни – на информативном. Није толико важно шта сте учинили и шта сте постигли, већ како је то у свету прихваћено, укључујући и нашу сопствену земљу. Заправо, орвеловско „Рат је – мир, мир је – рат“ – претворило се из фантастичне антиутопије у коректан опис општег стања међународних односа. Главни догађаји савременог рата развијају се у време које је формално мирно и ван сукоба оружаних снага страна. На крају, информационе технологије (стратегија информативног рата) са становишта државне безбедности, добијају пресудан значај. Међутим, ако само констатујемо дату чињеницу и покушамо да радимо уз помоћ старог информативног инструментаријума ида пажљиво скупљамо и анализирамо информације покушавајући да управљамо информацијом, открићемо да безнадежно каснимо. Савремени свет живи у режиму реалног времена. Односно, у тренутку када је до вас стигла информација , она је већ суштински застарела – догађаји настављају да се развијају, а ваша реакција биће усмерена у прошлост. Борићете се са оним чега више нема. У најбољем случају ваши поступци биће бесмислени, у најгорем – за вас ће бити штетни. Управо из тог разлога главни догађаји савремене конфронтације пренети су на информативни простор. Уобичајене структуре безбедности, укључујући и оружане снаге, једноставно неће успети на време да реагују. У сваком случају, време потребно за доношење одлуке и преношење команде биће веће од брзине промене ситуације. Ако не стигнете да реагујете на новонастале изазове не само технички, него и информативно, значи, те изазове морате да предухритите. Ипак, ви не знате како ће се тачно одвијати догађаји – информације које стижу већ је неминовно застареле. Према томе, једина адекватна стратешка иницијатива не треба да буде у сакупљању информација, реаговању на информације или чак у покушавању да се управља већ добијеним информацијама. Неопходно је да се помоћу информација управља догађајима, односно, треба формирати информације. Неопходно је да се на информативном пољу обликује потребни „дивни нови свет“ и то тако да га циљне групе (није битно да ли је реч о свом становништву или о становништву противника) прихватају као постојећи. Тако ће се након извесног времена реални свет заиста престројити у складу са информационом матрицом коју смо ми формирали. Добровољно рушење СССР-а рукама сопственог становништва, преобликовање половине становништва Украјине и корекција „европских вредности“, која их је за двадесет година променила у дијаметрално супротне, све то су прилично грубе, али ефикасне варијанте формирања информативних матрица које обликују реални свет по свом обрасцу и моделу. Грубе су зато што су се дешавале на прелому до-информационе и информационе епохе, као и зато што први покушаји примене нових стратегија увек пате од половичности и непотпуности. То је као примерак за тестирање, нови авион прво мора да полети, да се ослободи „дечјих болести“ и тек после тога да иде на серијску производњу. Заправо, ако је: „мир је – рат“, онда је и „незнање – моћ“ и будућност се ствара у прошлости. Укупна сукцесивност догађаја у оквирима актуелних информативних стратегија треба да се посматра на следећи начин: Прво, руководство државе одређује жељене форме „дивног новог света“ и актуелне рокове за достизање таквог стања. У следећој фази специјализоване информативно-аналитичке структуре разрађују пројекат информационе матрице која обезбеђује постизање жељеног циља. У трећој фази изводи се укупан след корака и одређује обим ангажованих ресурса који је неопходан за постизање циља. У последњој фази одвија се информативна кампања (што краће – тим ефектније по аналогији са блицкригом), током које се формира задата матрица. У процесу формирања и током читавог периода постојања одговарајуће информационе матрице ради се на корекцији планских показатеља у складу са реалношћу која се мења због одупирања противника. Истовремено се ради на развоју следеће информационе матрице и припрема се њена реализација. Процес информативног рата постаје перманентан, непрекидан, а рад руководећих информативних структура постаје сличан раду штаба врховне команде који је руководио оружаним снагама у ранијим (до-информативним) ратним сукобима. Ако се уђе у суштину ситуације онда се процес непрекидног планирања и формирања информационих матрица ничим не разликује од процеса планирања и спровођења стратешких операција оружаних снага. Он се само преноси на нову (информативну) основу. Пошто је рат већ прешао у нову димензију и постао хибридни, онда су морали да се промене и главни инструменти за остварење победе, односно, у процес постизања победе морају се увести иновације. Некада је Пруска (а затим Немачка) обезбедила себи предност над армијама других европских држава на рачун увођења иновација у облику генералног штаба. Сада је такав генералштаб неопходан у области информисања. Што пре постанемо свесни тога, тим боље за нас. Превела Ксенија Трајковић http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/u-eri-hibridnih-ratova-mora-se-imati-generalstab-i-u-oblasti-informisanja
