Рат у Сирији већ је постао највећи посредни рат у историји – у њему учествује око 80 земаља

САД се надају да ће у савезу са Турском, а такође уз копнену подршку терориста из Слободне сиријске армије и Ахрар аш-Шам – једног од „брендова“ Џебхат ан-Нусре – стећи контролу над саобраћајним коридором који пролази северним делом Сирије. Ради се о главној логистичкој артерији којом Иран планира да испоручује енергенте у Европску унију, а Кина – индустријске производе Обама и Ердоган рачунали су да успоставе потпуну контролу над Блиским Истоком користећи за то „Браћу муслимане“ и узимајући за млађе помоћнике владајуће династије Саудијске Арабије и Катара. Али, тим плановима није суђено да се остваре Американци гледају на мировни процес у Сирији као на претњу. Јер, примирје би омогућило Москви, Пекингу и Техерану да се у том региону учврсте и ангажују у формирању енергетске карте у Западној Европи и Источној Азији, која је независна од Вашингтона. Покренута су зато сва средства: економска и информативна блокада Дамаска, подржавање „умерене опозиције“ и терористичких групација, као и директна војна инвазија која се реализује под плаштом „Штит Еуфрата“ и која је почела 20. августа Није случајно америчка окупациона администрација 23. маја 2003. распустила ирачку армију и од бивших Садамових официра створила кадрвску основу за Исламску државу. А ту одлуку успешно је лобирала асоцијација за консалтинг бившег државног секретара САД, Хенрија Кисинџера – Kissinger Associates. Потом је CIA – јануара 2012., у јеку сиријског грађанског рата – „пустила у рад“ филијалу Ал-Каиде у Сирији – групацију Џебхат ан-Нусра, чији су бојовници у различитим фазама свог деловања лечени у клиникама Турске и Израела Пише: Георгиј ФИЛИМОНОВ, директор Института за стратешко истраживање и предвиђања РУДН (Руски универзитет пријатељства народа)         После дуготрајних преговора у Женеви, министар спољних послова Русије, Сергеј Лавров, и државни секретар САД, Џон Кери, постигли су споразум о примирју у Сирији. Споразуму се прикључио и Дамаск и он је ступио на снагу 12. септембра када су муслимани читавог света обележавали за њих свети празник – Курбан-бајрам.         Међутим, од самог почетка било је јасно да Американци не потписују документа да би их реализовали: учестале су провокације од стране терористичких организација, које су се 17. септембра претвориле у ударе авијације САД по позицијама сиријске владине армије у граду Деир ез-Зору на североистоку Сирије, близу Еуфрата, када је погинуло више од 60 војника.         Као што се могло очекивати, Пентагон је својим дејствима фактички прикривао позиције терориста Исламске државе против којих су се бориле јединице званичног Дамаска и Ваздушно-космичке снаге Русије. Министарство иностраних послова РФ, као један од актера „примирја“, било је приморано да прецизира да током женевских консултација „није било чак ни алузија на план о извођењу операција у том региону“.         Оружане снаге Сирије називају ствари својим именом: „Тај напад је убедљив доказ да Сједињене Државе и њихови савезници подржавају ИД и друге формације бојовника под изговором да се боре против тероризма“.         Шта даље?         Москва и Дамаск логично су поступили и саопштили да је даље поштовање примирја бесмислено.         САД се надају да ће у савезу са Турском, а такође уз копнену подршку терориста из „Слободне сиријске армије“ и Ахрар аш-Шам – једног од „брендова“ Џебхат ан-Нусре – стећи контролу над саобраћајним коридором који пролази северним делом Сирије преко градова Алеп, Рака, Џараблус, Манбиџ и Даир ез-Зор. Ради се о главној логистичкој артерији којом Иран планира да испоручује енергенте у Европску унију, а Кина – индустријске производе.         Улози су толико велики да турски председник Реџеп Ердоган већ припрема мундир „за свадбено весеље“ рапортирајући о успесима операције „Штит Еуфрата“ која је изведена заједно са Американцима. При том, апетити Анкаре расту геометријском прогресијом: уз подршку америчке авијације Турци рачунају на 5.000 квадратних километара сиријске територије, прикривајући ту интервенцију стварањем „безбедне зоне“.         Оно што се дешава не треба никога да чуди.         У фебруару 2011. Вашингтон и Анкара објединили су своје напоре, када су након државног преврата на власт у Египту дошли адепти салафитске секте – „Браћа муслимани“. Ипак, њихова владавина у Каиру није била дуговечна: „браћа“ нису успела да египатску армију уплету у сиријски конфликт и да се учврсте у Палестини преко своје ћелије ХАМАС, чему је веома тежио тадашњи председник Мухамед Морси који је уклоњен са функције у јулу 2013.         Обама и Ердоган рачунали су да успоставе потпуну контролу над Блиским Истоком користећи за то „Браћу муслимане“ и узимајући за млађе помоћнике владајуће династије Саудијске Арабије и Катара. Срећом, тим плановима није суђено да се остваре.         У току је шеста година грађанског рата у Сирији, који је далеко прешао оквире локалног конфликта. Разлог за то је – стратешки значај сиријске територије на којој су се сударили геополитички интереси САД, Русије, Кине, Европске уније, Турске, Ирана, Саудијске Арабије и других земља Персијског залива.         Од исхода конфронтације зависи судбина не само самих Сиријаца, него и њихових суседа из Израела, Палестине, Либана, Јордана, Ирака и Египта, да и не говоримо о томе да се сам Блиски Исток налази између два центра глобалне економије – Кине и Европске уније, које тај регион истовремено посматрају као базу сировина и као платформу за трговину.         Управо због тога Американци гледају на мировни процес у Сирији као на претњу.         И могуће их је разумети. Примирје на територији Сирије омогућиће Москви, Пекингу и Техерану да се у том региону учврсте и ангажују у формирању енергетске карте у Западној Европи и Источној Азији, која је независна од Вашингтона. Сиријски председник Асад и ирански ајатолах Хамнеи         Покренута су сва средства: економска и информативна блокада Дамаска, подршка „умерене опозиције“ и терористичких групација, као и директна војна инвазија која се реализује под плаштом „Штит Еуфрата“ и која је почела 20. августа.         Постајемо сведоци највећег посредног рата у савременој историји: на територији Сирије директно или индиректно ратује више од 80 земаља света. Плашећи се да ће изгубити на имиџу – већи део њих делује под заставом терориста.         Није случајно 23. маја 2003. уместо да окупи оружане снаге у једну ударну групу америчка окупациона администрација распустила ирачку армију и од бивших Садамових официра створила кадрвску основу за Исламску државу. Сада су многи заборавили да је ту одлуку успешно лобирала асоцијација за консалтинг бившег државног секретара САД, Хенрија Кисинџера – Kissinger Associates.         У јануару 2012., у јеку сиријског грађанског рата, CIA је „пустила у рад“ филијалу Ал-Каиде у Сирији – групацију Џебхат ан-Нусра, чији су бојовници у различитим фазама свог деловања лечени у клиникама Турске и Израела.         Маске су коначно скинуте у септембру 2015., када је шеф CIA, Дејвид Петреус, један од аутора америчке стратегије партизанског рата, позвао Белу кућу да се бори са Исламском државом заједно са Џебхат ан-Нусром.         Да би бар некако сачували пристојност, вашингтонски чиновници били су приморани да одустану од предлога пензионисаног генерала, позивајући се на то да Бела кућа званично сматра Џебхат ан-Нусру терористичком организацијом и одговорном, поред осталог, и за терористички напад 11. септембра 2001.         Међутим, Петреус не очајава. У августу 2016. он је охоло изјавио да ће за „борбу са Исламском државом још бити потребни напори читавих генерација“ и да ће „америчку спољну политику одређивати деценијама унапред – све дотле док то буде потребно“. По речима Петреуса, које наводи часопис Politico „Исламска држава губи позиције у Ираку и Сирији повећавајући своју активност изван граница Блиског Истока и Северне Африке“. Шта то значи?         Одговор не охрабрује: ако се помоћу Исламске државе Пентагон раније обрушавао на суверене територије Сирије и Ирака, онда сада долази ред на друге земље. Петреус алудира на Иран и Пакистан у којима се током последњих месеци појачало терористичко подземље.         Да ли случајно?         Превела: Ксенија Трајковић извор: http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/rat-u-siriji-vec-je-postao-najveci-posredni-rat-u-istoriji-u-njemu-ucestvuje-oko-80